Dvojac za “ne daj bože”

ROMAN Gastona Lerua “Fantom iz Opere” nastao je pre više od jednog veka (1910. godine), ali je popularnost stekao kroz brojne pozorišne i filmske adaptacije: posebnu pažnju privukao je istoimeni nemi horor film 1925. godine, a planetarnu slavu doživeo je šest decenija kasnije sa mjuziklom Endrua Lojda Vebera na londonskom Vest Endu. Od sutra, svog “Fantoma” imaće i Beograd, što će ujedno biti i njegova balkanska premijera.

Veberov mjuzikl je dve godine posle praizvedbe u Londonu postavljen na Brodveju i do naših dana nije potučen njegov rekord: najduže je izvođeni mjuzikl svih vremena, sa oko dvanaest hiljada odigranih predstava. Do sada ga je u svetu videlo više od 140 miliona ljudi, igra se na petnaest svetskih jezika u trideset pet zemalja...

PROČITAJTE JOŠ: Raskošan zvuk "Fantoma"

Pozorište na Terazijama će (po drugi put) izvesti predstavu u duploj podeli: posle “Čikaga”, publika će gledati u dve “verzije” i Veberov mjuzikl. U glavnoj ulozi pojaviće se Slobodan Stefanović, a tri dana potom i Nikola Bulatović, koji je već imao slično iskustvo:

- S kolegom Milanom Antonićem u “Čikagu” delio sam ulogu Ejmosa Harta. U početku je pomalo radila glumačka sujeta, onda sam shvatio da je to zapravo veliko olakšanje! - ističe Bulatović. - Shvatio sam da je to neophodno u slučaju bolesti, gostovanja, kašnjenja aviona, uvek za “ne daj bože” ... U dramskim predstavama je drugačije, a u mjuziklu, ako imate problema s grlom, predstavu ne možete da izgurate.

- Prednost je kad imate dva glumca za istu ulogu. Uostalom, show must go on, i to je s produkcijske strane veoma opravdano - kaže Slobodan Stefanović. - Specifičan je rad, morate da budete veoma kompromisni. Više je tumačenja lika i ponuđenih rešenja, a vi tražite ono što je vama najbliže.

Slobodan Stefanović i Nikola Bulatović / Foto V. Danilov

Na pitanje koliko će se razlikovati dva Fantoma na sceni, protagonisti odgovaraju:

- Svako je svoj, ograničenje je samo u postavci scena, zadatoj “geografiji”. Kada je o samom Fantomu reč, velika je razlika u pristupu liku - otkriva Nikola. - Jedan je ekspresivniji, drugi emotivniji. Jedan agresivan spolja, drugi iznutra. Time se menja i duh same predstave, potpuno su drugačije. Iste po formi, različite po energiji.

- Fantoma sam pravio po nekoj svojoj viziji, minimalistički, bez puno sredstava. Pronalazim puno sličnosti s likom, obojica smo predani umetnosti i, kao svi, povređivani u životu - objašnjava Slobodan. - Voleo bih da mu publika oprosti zlodela koja je počinio zbog ljubavi i viših ciljeva. Razumem ga i “živim”.

O svom viđenju glavnog junaka, popularni glumci kažu:

- Po svom habitusu je vaoma kompleksna ličnost. Čovek dete, čovek koji je godinama živeo u katakombama, nikada nije imao kontakt sa ženom i sve je podredio umetnosti - podseća Nikola. - Od rođenja je obeležen ožiljkom, s cirkusom je išao iz grada u grad. Dramski je izuzetno zahtevan lik, a pogotovo kad je reč o muzičkim partiturama. Po vokaciji sam bariton, a ovo su tenorske deonice. Bilo je to probijanje kroz “sante leda”, na kraju sam se visinom pomerio za dva tona.

PROČITAJTE JOŠ: Njegoš pisao po obrazu svog naroda

- Fantom je unakažen, potlačen čovek, dugo zatvoren u sopstvenoj tamnici. Ne zna šta je dobro, a šta loše, uostalom, ceo život je proveo samo među lošim ljudima - objašnjava Slobodan. - Moj junak se lomi u sebi, svestan je kako treba da izgleda u spoljnjem svetu i zato nosi masku. Čim se ogoli pred devojkom Kristin, postaje jedna emotivna, lirska zver. Inače, i ja sam sam od baritona postao tenor, pošto je me je Vesna Šouc ubedila u to!

U ŽANRU 25 GODINA

- MOGU za sebe da kažem da sam pionir repertoarskog mjuzikla na Terazijama. Već dvadeset pet godina igram samo u tom žanru. Počeo sam 1994. godine s “Briljantinom”, usledile su “Golje”, “Čikago”, “Korus lajn”, “Kabare, “Cigani lete u nebo”... Ipak, ništa veće i teže od ovoga nisam radio, a smatra se da ni na svetskoj sceni nema zahtevnijeg mjuzikla od ovog Veberovog dela - ističe Nikola Bulatović.