Darko Bajić: Evropa ima i od nas šta da uči

DESETI, jubilarni Leskovački internacionalni festival filmske režije (LIFFE), od 19. do 23. septembra okupiće neke od najvažnijih autora i predstavnika nekadašnje jugoslovenske kinematografije - od Emira Kusturice, kome će svečano biti uručena nagrada "Živojin Žika Pavlović" za afirmaciju srpskog filma u svetu, do Karpa Godine, Ademira Kenovića, Gorana Markovića, Branka Đurića...

Pored umetnika koji su obeležili najslavniji period ovdašnjeg filma, festival će, kao i prethodnih godina, promovisati i nove, darovite generacije stvaralaca iz Srbije i regiona, koje danas hvataju pozicije u kinematografijama svojih država, ali i u evropskoj kinematografiji.

- LIFFE se tokom protekle decenije dokazao ne samo kao festival jedinstvenog koncepta - reditelja eks-Jugoslavije, nego i kao najozbiljnije mesto saradnje filmskih radnika, razmene ideja i unapređenja filmske umetnosti - kaže reditelj Darko Bajić, koji kao umetnički direktor vodi ovaj festival već osam godina. - Gotovo da ne postoji veliki filmski autor sa ovog prostora koji do sada nije došao da se pokloni leskovačkoj publici - od Rajka Grlića, Slobodana Šijana, Lordana Zafranovića, Srđana Karanovića, Ljubiše Samardžića, Vinka Brešana, do Nenada Dizdarevića, Jana Cvitkoviča, Mihe Hočevara, Pjera Žalice, Lazara Ristovskog, Slavka Štimca...

* Šta je ono što čini suštinu vašeg festivalskog koncepta?

- Mislim da je i za kvalitet nove produkcije i za snimanje novih filmova izuzetno važno da iskoristimo mnogo veće regionalno tržište, a ne da budemo zatvoreni u našim malim, nacionalnim okvirima. Stvaralaštvo i iskustvo bivše jugoslovenske kulture je izuzetno značajno, ali i inspirativno. Upravo zbog toga ovaj festival ima misiju koja nije sentimentalne prirode, već se oslanja na veliko iskustvo, kvalitetnu konkurenciju i međusobnu kreativnu saradnju. Već decenijama naše kinematografije se inspirišu različitim mentalitetima, kulturama, ali i sličnim iskustvima. Tako su autori stvarali dela univerzalnog filmskog jezika. To je bio jedan od razloga uspeha našeg filma, što osećaju gledaoci sa ovih prostora, i zato i pokazuju veliko interesovanje za ovakve festivale. LIFFE je, uz Pulu, FEST, Festival autorskog filma i, donekle, sarajevski i hercegnovski festival, postao glavni promoter filmova koji gledaocima nedostaju.

* Zanimljivo je da ovih decenija koje su nam "jeli" i još uvek nam "jedu" razni "skakavci", filmski radnici iz nekadašnje Jugoslavije nisu odustajali od saradnje. Da li je to "eksces"?

- Od početka nastanka ovog festivala, iz raznih krajeva regiona postavljano mi je pitanje da li je on sentimentalni odnos prema nekadašnjim vremenima ili je neko novo "bratstvo i jedinstvo", neka nova "filmska Jugoslavija". I uvek sam odgovarao: LIFFE je ljubav prema filmskoj umetnosti i pokretnim slikama. Moć filma je u rukama kreativnih umetnika. Oni dobro znaju da ona leži, pre svega, u njegovom univerzalnom jeziku komunukacije s različitim kulturnim sredinama. Filmski radnici s prostora bivše Jugoslavije nikada nisu prestali da sarađuju, pa ni u onim tragičnim, ratnim vremenima. To je, po meni, razumljivo - pre svega zbog iskustva zajedničkog života i kinematografije u kojoj je reditelj birao autore, glumce, saradnike, razmišljajući o delu a ne o državnim granicama. One republike koje su nekada postojale u Jugoslaviji, i sada se nalaze na istom mestu. One države što su bile u Evropi, i sad su tamo. Svečano se proglašavaju izlasci i ulasci iz federacija i unija, ali ono što je večno, to je evropska kultura, sačinjena od različitosti, koja stvara univerzalnu i jedinstvenu baštinu.

* Poslednjih godina gotovo da nema čisto srpskog, hrvatskog ili bosanskog filma, uglavnom se rade regionalne koprodukcije. Da li je to nasleđe nekadašnjeg kulturnog modela, a ne samo pitanje novca?

- Kinematografija je na ovim prostorima oduvek bila vitalna i imala je integritet. Uvek smo imali reditelje, glumce, scenariste, snimatelje iz različitih sredina koji su sarađivali, a i danas sarađuju iz svojih regionalnih država. Suština priče je što je prostor nekadašnje velike Jugoslavije, po meni, bio preteča Evropske unije, a danas ta Evropa nas želi da uči saradnji bez granica, kao da mi ne znamo šta to znači. Postoji nešto što stalno govorim - ne možemo sada da kažemo da smo samo mi osvajali svetsko prvenstva u košarci, osvajali su ga svi, Slovenci, Bosanci, Hrvati, Srbi koji su igrali u toj jugoslovenskoj reprezentaciji. To su naše zajedničke medalje, i deo su naše istorije, voleli mi nju ili ne. Mislim da je iskustvo Jugoslavije dragoceno, i da ne zavisi od našeg ličnog ili nacionalnog afiniteta. Bilo bi logično da sve ono što je davalo pozitivne rezultate iskoristimo. A možemo se ponašati kao da ništa nije postojalo, samo zato što te države više nema, i da mislimo da sada živimo u boljim društvima i državama.

* Da li smatrate da današnja Evropa ima šta i od nas da nauči?

- Evropa danas insistira na evropskom modelu međunarodnih filmskih koprodukcija. A mi smo živeli u zemlji u kojoj se saradnja nije smatrala obavezom već prirodnim zajedništvom u stvaranju umetničkog dela. Na našim razlikama stvorili smo bogastvo i specifičnost kinematografije koja dolazi sa ovih prostora. Poštovanje različitosti. Možda je Evropa to naučila, a da li smo i mi? Ili je možda obrnuto.

* Koliko vam imponuje što su u protekloj deceniji na LIFFE rado dolazili vodeći reditelji i starije i nove generacije, od "Triglava do Đevđelije"?

- Kada vidim da ih je do sada bilo pedesetak, da smo se svi međusobno družili, da su se na ovom festivalu mnogi prvi put i lično upoznali, zaista mi imponuje. Ne samo kao čoveku koji ih je pozvao, nego mi se čini da se iz tih razgovora, razmene ideja i druženja upravo ovaj model filmske umetnosti bez granica pokazao i kao najbolji, i kao jedini moguć. U vreme kada je u državnim budžetima sve manje para i za kulturu i za film, ne preostaje nam ništa drugo nego da saradnjom i koprodukcijama sami spasavamo svoje kinematografije i svoje profesije.

KO JE AUTOR FILMA

* Na jubilarnom festivalu najavljena je i velika regionalna konferencija o pitanju autorstva u filmu. Šta to, zapravo, znači?

- Problem je u tome što se danas razni stvaraoci predstavljaju i kao autori filma. A autor filma je reditelj. Autor scenarija je scenarist, autor muzike je kompozitor, autor slike je direktor fotografije. Jednostavno. Ako je neko koautor filma, logično bi bilo da onda sedi u istoj rediteljskoj stolici sa režiserom, od ideje do postprodukcije. Ako prođe sav taj put, onda jeste koautor.