Posle 37 samostalnih i mnogobrojnih grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu, kao i haiku pesama objavljenih u časopisima, slikar Ivan Pavić (1960) se ovih dana predstavio prvom knjigom proze “Vampirović i druge priče”, koju je objavio “Ethos”. I tako se uspešno oprobao u žanru u kojem je njegov otac Milorad Pavić (1929 - 2009) stekao svetsku slavu.

PROČITAJTE JOŠ: Dela fantastične šestorke u Kući legata

Diplomirao je i magistrirao na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, a specijalizaciju slikarstva stekao na školi u Parizu, kod Vladimira Veličkovića. Radi kao rukovodilac konzervatorskog i restauratorskog odeljenja Narodnog muzeja, supruga Olivera je takođe slikarka.

PROČITAJTE JOŠ: Postavka o prijateljstvu sa Grcima

* Može se naslutiti da su ove priče pisane u dužem periodu?

- Jesu, u početku sam pisao skoro isključivo kratke priče. To je uticaj haiku poezije kojom sam počeo da se bavim pre tridesetak godina. Tada mi je odgovaralo izražavanje u kratkim formama. Sa protokom vremena sam počeo da pišem i one duže. Istovremeno sam sa realnih, pa i naturalističkih motiva prešao na nadrealne sa elementima fantastike i, što ne reći i to, horora. Kroz sve ovo, na različite načine, neizbežno provejava i moja slikarska profesija (u knjizi se nalazi i nekoliko mojih ilustracija).

ŠPIL ZA GATANjE LjUDSKA figura je veoma retka na mojim slikama i crtežima. Njom sam se najviše bavio prilikom slikanja predložaka za “Vizantijski tarot”, špil karata za gatanje koji je integralni deo knjige moga oca “Poslednja ljubav u Carigradu”. Ove karte sam slikao pastelom, materijalom kojim sam počeo da radim mnogo pre upisa na fakultet. Pored pastela, radim i uljem, olovkama, tuševima, a u posdlednjih petnaestak godina radim i mozaike - kaže Ivan Pavić.

* Dve priče odvijaju se u Indiji. Šta vas je kao umetnika najviše impresioniralo u ovoj čudesnoj zemlji?

- Ono što stranac prvo uočava u Indiji su haos, prenaseljenost i prljave i neuredne ulice. Dakle, potpuno odsustvo bilo kakvog glamura karakterističnog za zapadne zemlje, što meni uopšte nije smetalo. Kada se prevaziđu ti početni utisci, otkriva se svet koji se sporo menja, pa se čini da tamo i vreme sporije protiče. Ono što mi je kao slikara koji se bavi životinjama kao motivom bilo zanimljivo, jeste prisustvo krava, bivola, majmuna i raznih vrsta ptica na svim mestima, uključujući i najveće gradove. Mnogo pre odlaska tamo, a to je bilo u decembru 1999. bavio sam se proučavanjem indijske mitologije, religije i filozofije, kao i umetnošću koja je tamo nastajala tokom mnogih vekova. Sve je to u Indiji vrlo živo i prisutno i ono što sam tamo video i nešto opisao u ovim pričama, ostavilo je na mene neizbrisiv utisak. Na momente mi se čini da sam još pomalo tamo.

* Veoma je zanimljiva poslednja priča, prema kojoj je knjiga naslovljena, a koja se bavi poznatim motivom koji dugo živi u srpskoj književnosti...

- Vampir je jedina srpska reč koja je ušla u sve svetske jezike i jednostavno nisam sebi mogao da dozvolim da ne pišem na tu temu, kojom se inače bavi malo savremenih srpskih pisaca. Davnih sedamdesetih godina sam se u Americi jako iznenadio kada sam video da se u tamošnjim knjižarama prodaje veliki broj stripova o vampirima, u kojima ustaju iz kovčega, prave razna zlodela i ubijaju se glogovim kočevima. Ta tematika me je i inače oduvek zanimala, nekada sam se bavio i proučavanjem naših narodnih verovanja, u kojima su vampiri nezaobilazni. Sve je ovo na kraju rezultiralo pisanjem ove priče i još nekih sa tim motivom.

* U kojoj meri je ogroman očev književni uspeh uticao na vaše životno opredeljenje i vašu umetnost?

- Pored oca koji je bio književnik i majke koja je bila istoričar umetnosti nije bilo teško pretpostaviti kojim će se tokom kretati moja životna interesovanja. Inače, ja sam već bio na kraju redovnih i na početku postdiplomskih studija na Fakultetu likovnih umetnosti kad je štampan “Hazarski rečnik”, čija je pojava obeležila početak ogromnog književnog uspeha mog oca, prvo u zemlji, pa uskoro i u svetu. Tih godina sam se bavio skoro isključivo likovnom umetnošću i tek kasnije sam počeo u većoj meri da se bavim pisanjem (tada sam uglavnom pisao haiku).

Imao sam prilike da prvi čitam ono što je on pisao, tako da sam znao način na koji su nastajale njegove knjige.

* Mogli ste, dakle, da izbliza pratite Pavićev rad na rukopisima...

- Od najranijeg detinjstva sam bio svedok njegovog rada. Milorad je bio izuzetno vredan i posvećen poslu (u početku istoriji književnosti, a potom, sve više pisanju). Svakoga dana sam ga viđao kako piše na bučnoj pisaćoj mašini. Tada nije bilo kompjutera, pa je bilo precrtavanja i lepljenja isečenih delova stranica papirnim trakama namazanim karbofiksom (stvari nezamislive najmlađim generacijama). Neretko se dešavalo da poređa otkucane stranice jednu pored druge preko pisaćeg stola, pa i preko kreveta ili na podu. Često je u sveskama zapisivao stvari koje bi mu kasnije koristile kao građa za knjige.

* Šta vam je najviše ostalo u sećanju na Pavića kao oca?

- Ponajviše njegova briga o tome kakav ćemo uspeh u školi imati moja sestra Jelena i ja, a bilo je tu i raznih zanimljivih dogodovština. Neka od tih sećanja sam zapisao sa namerom da i to jednog dana objavim.

Ivan, Jelena i Milorad Pavić 2008. godine

* Koji vas motivi i prizori, kao slikara najviše interesuju?

- Od početka bavljenja slikarstvom najviše su me zanimali motivi iz prirode, konkretno animalističke forme i pejzaži. U svim ciklusima, bavio sam se ovom tematikom u različitim vidovima, s tim što se, u mozaicima i na nekim novijim slikama, pojavljuju i apstrahovani motivi. Polazišta za bavljenjem ovim motivima su i verovanja o pojedinim životinjama i njihov značaj u različitim kulturama. Stoga se na mojim radovima često pojavljuju goveče, jak, divlji vepar, ovca, riba, vuk, zec i još neke životinje čija je simbolika prepoznatljiva u hrišćanstvu, budizmu, hinduizmu, a takođe i u mnogim iščezlim civilizacijama. Nešto slično je i sa motivom pejzaža. Tu sam bio inspirisan, naročito u ciklusu pod nazivom “Fragmenti pejzaža”, svedenom umetnošću zen budizma.






* Šta se trenutno priprema u odeljenju za konzervaciju i restauraciju Narodnog muzeja?

- Ono najvažnije u poslednjih 50-60 godina. A pod tim podrazumevam pripremu eksponata za stalnu postavku koja treba da bude otvorena za posetioce polovinom iduće godine, posle završetka radova na sanaciji i adaptaciji zgrade Narodnog muzeja.