Tihomir Tića Popović : Kako sam postao pesnik u sedmoj deceniji

PLANINA Rudnik, u kojoj je te nedeljne noći Miholjdana bio sam, pre devet godina, dobio je infarkt srca. Trošio je tada 62. godinu života.

Kada se posle nekoliko operacija oporavio, i bio poslat u invalidsku penziju, preselio se u šumadijsko selo Jarmenovci, u tu istu porodičnu kuću za odmor. Zasadio je vinograd, obnovio voćnjak i započeo duge šetnje po planini. Odlazak u prirodu bez ljudi, unutrašnji mir i duševni spokoj promenili su mu narav. I, šta se tada dogodilo u tom ranjenom srcu? Počeo je da piše pesme i priče! Od strogog i neumoljivog inspektora, kakvim ga pamte u svih 500 pošta širom Srbije, postao je, u sedmoj deceniji života, pesnik i pripovedač! Tako su nastali njegovi "Zapisi Slušanika" (neobjavljena zbirka od sedam pripovedaka). "Slušanik je onaj koji ima sasluženje", kaže. Svi mi imamo sasluženje u svom životu.

Njegova bolest je bila opomena. Zašto mu je bolest bila potrebna? Kao što je sam napisao u priči "Američko groblje": "Ljudi ulove iskušenja. Potrebna su da bi se ljudi kušali i opomenuli". Citira nam patrijarha Pavla:

- Ona su nam na korist, jer preko njih saznajemo svoje pravo stanje duše.

Ovo je životna priča Tihomira Tiće Popovića, povratnika na selo. Adresu, beogradsku, doduše, još nije sasvim ugasio, a ova sadašnja je - selo Jarmenovci na Rudniku... Oj, Rudniče, visoka planino!

Kuća na kraju, zapravo, na samom vrhu. Put još nije asfaltiran, a i šta će Tići "da mu svako dolazi, ljudi mogu da budu i opasni, dokazano je".

Sedimo za stolom, on i njegova žena Nada, naš foto-reporter kaže Tići: - Zagrlite suprugu. On će:

- Što da se grlimo, već smo muž i žena.

Sto je između četinara, obnovljenog vinograda s jedne i voćnjaka, s druge strane. Mladice trešnje preživele mrazeve i ovu sušu, i smokva se podmladila, izbila iz korena.

- Priroda je to, čudo je to - kaže Tića. - Ona obnavlja i biljku i čoveka.

Bio je, može se reći, više decenija glavni inspektor "Pošta Srbije". Šezdeset osme su mu gotovo iz ruku izvukli diplomu filozofskog, pa se prešaltao na Rudarsko-geološki da što pre dođe do posla. Na praksi ga umalo nije ubio metan, pa je batalio rudarstvo i - završio saobraćajni. Diplomski rad ocenjen je sa najvišom ocenom, tema: "Primena operacionih istraživanja na ulazne funkcije pošte 11102 Beograd 3".

Otac je četiri ćerke, četiri inženjera. Deda je Oskara i Sare, brat Vlastimira Popovića, reportera zlatnog pera. I, priča za čitav roman.

- U osnovnoj, kad je ono predstavljanje, pa ustaneš i kažeš ko si... ja kažem: Tihomir, sin Đorđev, iz roda Popovića, Starosrbijanac iz Hvosna, starinom iz Pčinje... a nastavnicima ovolike oči! Što bi deca rekla - beče se. Posle sam se ja bečio, i to me koštalo. Moj maturski rad u Drugoj beogradskoj gimnaziji - sociologija - Zakon vrednosti kao regulator robne privrede. Ozbiljno sam pristupio poslu, odlično je ocenjen rad, ali sam kasnije, u praksi, kao što znate, dobio keca.

Tihomir je sušaru za meso sam napravio

- Otac moj Đorđe bio je svoj čovek. Stalno je nešto gurao prst partiji u oko. I, umalo da ga izbace s posla. Spasao ga je Milutin Morača, poznavao ga, logično, jer su mu deca išla u vrtić, gde je moja majka Vitka bila vaspitačica. Iver ne pada daleko od klade ja i moj brat Vlasta, zvali smo ga Vala, nismo voleli partiju. On nikada nije ni bio član, mada sam ja pristao da budem. Nikad ne reci nikad. Moj otac je to teško doživeo. Priznao je jednom: "Vidim, Vlasta je počeo da puši. Dobro... ali mi je teže što je Tića ušao u partiju"...

- Već sam bio zaposlen u sistemu "PTT Srbije", a ona u sistemu "Jugoslovenskih pošta", i baš me je potrefilo izjašnjavanje o Memorandumu SANU... Kaže partijski sekretar: - Sad da se izjasnimo, da to osudimo. Ja ustanem, kažem: - Kako da se izjasnimo kad ga nismo ni pročitali. Glasali ljudi da se Memorandum pročita na sastanku naše partijske organizacije. I, bili smo uporni, pa su "ovi" taj Memorandum i doneli. Čitaju, čitaju... čitaju. Pritisli da osudimo. A mi: - Kako da ga osudimo, kad je tamo sve što je napisano - tačno. I, tako nam ugase partijsku organizaciju.

- Upisao sam filozofiju. Šezdeset osme, druga godina, jesen. Bio sam siguran da to što volim izguram do diplome. Uzeli su mi je gotovo iz ruku. Bio sam ogorčen na Tita koji je smenio naše profesore dva meseca posle podrške studentima. Zamislite tu perfidnost. Trećina studenata filozofije, među kojima sam bio, te jeseni '68. je napustilo fakultet. U toj trećini bili su i oni koji su izbačeni, kojima je zabranjeno dalje studiranje na ovom fakultetu.

- Upisao sam, posle, rudarstvo. Odlično mi je išlo. Išlo je sve do pred samu diplomu. Predstojila je samo praksa. Bio sam u Aleksinačkim rudnicima, jama. Na filozofskom Tito, u rudniku metan, to ti je isto, i to me pogodilo. Nisam izdržao taj gas, ali je ostalo i nešto lepo iz te moje praktične odluke. Obučavao sam u plivanju, na Moravi, devojku koja je bila prva pratilja mis Srbije. Kad sam se vratio u Beograd, daleko od očiju daleko od srca... kad... ona u Beogradu. Sretne, pre mene, mog brata Vlastu. Kaže mu: - Gde si ti, Tićo, pa, gde si Tićo? Vlasta kaže: - Evo me, a gde si ti? A, ona: - Pa ti si mene zaboravio?! Vlasta: - Nisam, kako bih te zaboravio? I, odu oni i u bioskop. Tamo, ovamo, kako je ona odgonetnula da Vlasta nije Tićo... To mi je Vlasta mnogo kasnije ispričao, a devojka sa Morave otplovila je svojim čamcem u neke druge visine.

- Ove godine, 12. avgusta, punih je šest kako nema našeg Vale. Sećam se kako su ga dostojanstveno ispratile kolege iz "Novosti". On je voleo "Novosti". I mi svi, Popovići, zbog njega smo voleli "Novosti". I danas ih volimo i volećemo.

Tihomir, sa ocem Đorđem i bratom Vlastom, čuvenim reporterom "Novosti"

LEPTIR NAD ORANICOM

- BELEŽIM ovo aprila 2015, u prelepim Jarmenovcima. Zašto ovo beležim? Ne znam, valjda što sam pratio leptira. I pišem: - Ljubav se meri požrtvovanjem. Odlazeći entitet iz mog života to nije znao. Hodajući Srbijom, naišao sam na ljude, posedovali su staro znanje: ne ore samo onaj za plugom, već i njegovi preci. Njihove žene, smerne i privlačne, nisu pantalone - već su haljine nosile. Ako želiš princa, moraš da budeš pepeljuga. Leptir se više ne seća da je bio gusenica - kada poleti.