Srbe vode navijačke strasti

RATOVI, bombardovanje, hiperinflacija, promena društvenog uređenja i granica država... Čudno bi bilo da nas takvi događaji nisu obeležili. Međutim, moram da priznam, da se mi neposrednom prošlošću bavimo manje nego što sam ja očekivao. Srbi lako zaboravljaju zla koja su počinili drugima, što je možda razumljivo (ali nije opravdivo) i jednako lako zaboravljaju zla koji su drugi počinili nama, što je već teže razumljivo (i jednako neopravdivo). Mada, možda je takav, moderan pristup istoriji, zdraviji i korisniji po narod i društvo...

Kaže ovo, za “Novosti”, Jovan Popović, autor romana “Dugo putovanje ukrug”, koji je nedavno objavio u “Geopoetici”. Ugledni dramaturg, sin velikog umetnika Miće Popovića, sastavio je “kratku hroniku jedne porodice na prelazu veka”, duhovitu i mudru knjigu o poslednjim decenijama 20. i prve dve ovoga veka. Pratimo nekoliko generacija čije se životne dileme, odluke i sarevanja prelamaju u čvoru podneblja, umetnosti i neizbežne politike: raspadu Jugoslavije, pitanju Kosova i Metohije, Miloševićevoj eri, pojavi opozicionih lidera...

* Šta vas je, kao već iskusnog pisca, podstaklo da napišete prvi roman?

- Ja jesam iskusan, ali prvenstveno, dramski pisac. Pisao sam za pozorište, za televiziju i film. Ovoga puta sam se odlučio za prozu iz praktičnih razloga. Naime ustanovio sam da, nažalost, kod nas dramske tekstove (drame, scenarija, televizijske serije) retko čitaju, čak i ljudi koji bi po prirodi svoje profesije trebalo to da čine, dakle reditelji, dramaturzi, glumci... A šira čitalačka publika ih ne čita skoro uopšte. Mislim da je to šteta jer je dramsko pisanje oduvek bio ravnopravan književni rod, ali se činjenica nečitanja dramskih tekstova ne može prenebregnuti ili ne daj bože, nasilno promeniti.

- Inače u mojim prethodnim tekstovima, pisanim za izvođačke umetnosti, ima veoma malo autobiografskog. Svesno sam se trudio da takve elemente izbegavam. U prozi, naprotiv, ima dosta autobiografskih, pa i ispovednih delova.

* Roman počinjete konstatacijom da kad god se Srbi, i Sloveni generalno, spremaju da naprave neku svinjariju, oni te svoje aktivnosti pravdaju metafizičkim razlozima...

- Da, radi se o slovensko-pravoslavnoj potrebi da se na neki način ostane u kontaktu sa pravdom, moralom i Bogom čak i u slučaju kada kršimo sve znane moralne norme. Kod nas (i Rusa) i lopovi i ubice imaju potrebu da svoje aktivnosti nekako opravdaju, da pronađu neki, makar izvrnuti etički temelj za svoje postupke. Na Zapadu, kada pođu putem greha, od ideje dobra se oproste hladno i bez osvrtanja i premišljanja idu tim putem.

* Glavni junak krajem sedamdesetih napušta Beograd, zemlju i porodicu i kreće na Zapad, žudeći za prostranstvom i lutanjem. Zašto ga je na taj korak motivisao i žanr vesterna, mitologija Divljeg zapada, dela Džona Forda, Hoksa, Mena, Hataveja, Botikera?

- Zato što je osnovni kadar, bazični ikonički znak vesterna total u eksterijeru. Kada vidiš prostranstvo, poželiš da se zaputiš u to nepoznato i ogromno.

Jovan, Vera i Mića Popović

* Šta su tu doneli i filmovi Vendersa “Alisa u gradovima”, Žike Pavlovića “Kad budem mrtav i beo”, Denisa Hopera “Goli u sedlu”, Pekinpoa “Divlja horda”, ili knjige Keruaka i Stajnbeka koje pominjete?

- Filmovi i knjige koje ste naveli bave se poetikom lutanja, istraživanja ne samo fizičkih prostranstava oko čoveka, nego i duhovnih prostora u samim protagonistima tih priča.

* Često se u knjizi pominju Zvezda i Partizan. Koliko je ta navijačka strast i pripadnost važna u opštoj slici našeg doba i podneblja?

- Mislim da su navijačke strasti veoma važne. One su skoro paradigma našeg naroda. Obrenovići i Karađorđevići, radikali i liberali, BSK i Jugoslavija, četnici i partizani, Zvezda i Partizan. Fudbal ili politika, uvek isto. To su Srbi. Mi smo dvoglav narod, što bi rekao moj pokojni kum Borislav Mihajlović Mihiz. Od podela pobeći ne možemo ali bi ih valjalo svesti na razumnu meru. Ionako nas susedna plemena ne ljube previše, samo još fali da se međusobno satiremo. (Zato je glavni junak moje pripovesti zvezdaš, iako sam ja sam partizanovac.) U čisto sportskom smislu bilo bi zdravije da imamo makar još dva veća kluba.

* Kažete na jednom mestu da od polovine prošlog veka osvajamo slobode, a na pravdu kao da smo zaboravili. Po kojim zamislima se uređivalo naše doba i kuda idemo?

- Čini mi se da svet kome mi pripadamo skoro osamdeset godina prati ideju osvajanja različitih sloboda, oslobođanja konkretnog čoveka, pojedinca. U vremenu koje je prethodilo ovoj potrazi za slobodom, ljudi su pokušavali da pronađu način da društva urede pre svega na solidaran, koliko-toliko pravedan način. Dok su to činili čeznuli su za slobodama. Sada kada su slobode osvojene, ljudi čeznu za pravdom i jednakošću. Problem je u tome što su te dve težnje, ideali slobode i pravde međusobno suprotstavljeni. Što više slobode to manje pravde. I obrnuto. Inače ova ideja nije moja. Ona pripada mom ocu, i on je do nje došao tek pred kraj života, pa nije stigao da je valjano obrazloži u javnosti. Nažalost izgleda da je priličnoj meri bio u pravu.

* Na koji način je Mića Popović uticao na vaše stvaralaštvo? Po čemu ga najviše pamtite?

- Mislim da sam poslednjim odogovorom donekle ilustrovao kako je Mića uticao (i još uvek utiče) na ono što radim. Opet, s obzirom da se upokojio pre više od dvadeset godina, prirodno da tata nije mogao neposredno da utiče na moje stvaralaštvo. Podrazumeva se da sam poštovanje nekih vrednosti, određeni moralni kod naučio i nasledio od roditelja. Međutim, otac mi nikada i ništa nije nametao. Vaspitavan sam tako da su mi predočavane razne mogućnosti i ideje, a sam sam birao svoj put i formirao svoje mišljenje. Zbog toga Miću pamtim sa nežnošću i ljubavlju. Bili smo najviše što roditelj i potomak mogu da budu. Ne samo otac i sin, nego i dva izuzetna prijatelja.

LjUDI VERUJU U DEMAGOGIJU

* ZAŠTO, kako kažete, na vrednosnoj lestvici modernog doba diktatori ne stoje mnogo niže od demokratski izabranih predsednika i premijera?

- Zbog toga što je sistem parlamentarne demokratije zapao u duboku krizu (sa druge strane, neki drugi, bolji i pravedniji nije još izmišljen.) Ovu činjenicu (krize demokratije) pokazuju pojave van sistemskih kandidata i novih partija (bez jasnog ideološkog usmerenja) koje svuda po svetu osvajaju veliki broj glasova. Ljudi žele nešto novo i spremni su da poveruju u bilo kakve demagoške priče... Jasno je da takva situacija nije prijatna i ne sluti na dobro.