JEDAN od najmlađih umetnika iz našeg “pariskog kruga” Nemanja Mate Đorđević, koga je francuski kritičar Žan Lik Kalmo nazvao “slikarom nesanice”, proveo je nedavno mesec i po dana u Bernu i u Beograd se vratio sa punim blokovima novih, snovidljivih crteža. Na predlog kustosa Ksenije Samardžije i u saradnji sa organizacijom Residency.ch, u Švajcarskoj ga je ugostio umetnik Peter Eršman, a tokom boravka u Bernu dao je intervju za portal tamošnjeg Umetničkog muzeja. Razgovor sa istoričarem umetnosti Adrijanom Dirvangom, kaže, jednim delom se odnosio i na Nikolasa Manuela, umetnika koga je otkrio u ovom muzeju i posvetio mu svoj novi ciklus radova na papiru.

- Našao sam se u Bernu, tranzitno, između Francuske i Beograda, što se pokazalo kao dobro, jer sam mogao da otkrijem ne samo kako funkcioniše taj drevni i lepi grad, već i da vidim kako tamo umetnici rade, kakve su im umetničke prakse - kaže Đorđević za “Novosti”. - Obeveza umetnika u rezidencijalnom programu je da napravi neke radove i uz njihovu prezentaciju. Tih klauzula se nisam držao striktno, kao da sam potpisao ugovor za neku firmu, nego sam samo radio, a potom smo napravili večeru i debatovali o mom radu. Nisam imao jaku logistiku da u Bern prenesem boje i slike, pa sam koristio najjednostavije alatke, sveske, blokove, tuševe i pera.

* Kom tematskom okviru pripada ta nova serija crteža?

- Moja dela nemaju neke velike, pamfletske poruke. Moja tematika pripada određenoj familiji, ali je sada produbljena. Ovoga puta se u tim crtežima možda desila neka ćelijska deoba. Čovek najbolje poznaje svoju telesnost i polnost. Možda i na nivou podsvesti, pojavili su se sada ti prvi praporci života, oni praćelijski, koji su baza svega. Svako od nas je, uostalom, pre formiranja bio deo jajne ćelije i spermatozoida. Pored tih motiva ćelija, u novim radovima ima i nečeg naizgled neočekivanog za ono što radim, a to je cveće. Na nivou ideje pokušao sam da zamislim fosil koji je postao pupoljak, a potom i cvet. A iz tog cveta onda može da nikne i neki monstrum. Flora i fauna u mojim delima postaje potmula biologija. Ne interesuju me estetski uljuljkane i lepe stvari. Kada pravim taj cvet, on mora da ima nekarakteristične osobine, a ne onu biološku lepotu. Zamišljam ga kakav bi bio da je od blata, malja, delova mesa... Šta bi se dešavalo kada bi umesto onih latica ruže postojala ruža unutrašnjih organa.

* Hoćete li te motive razvijati i na slikama?

- Nemam unapred osmišljen projekat pre nego što počnem da radim, već razmišljam na dnevnoj bazi, koliko mi mogućnosti dozvoljavaju. Menjajući razne pristupe, nikada na to nisam striktno gledao kao na seriju, nego kao na dugu brazdu koja nastavljam. Tako da je i ovo samo jedan od segmenata te brazde. O ovim rabotama kojim se bavim, ne mislim kao o nekoj profesiji. Meni je to uistinu sastavni deo života.

* Šta uočavate kada poredite likovnu scenu u Parizu sa onom u Beogradu?

- To su mi veoma teška poređenja, jer je trenutno kriza svuda i svega. Nema više uporišta, svetog mesta gde čovek može da se sačuva. Ne možeš više da se zavučeš u neku nišu i sačekaš vreme kada će biti bolje. Primetno je da ovde ima mnogo ljudi koji rade, pokazujući jedan skoro apsurdan elan. Svima njima treba gospodski čestitati i spustiti šešir dole. Da se ne lažemo: ozbiljna logistika ne postoji! Da bi se stvaralo, potrebna su ozbiljna sistematska ulaganja, umreženost institucija kulture... Sve to mora da stvara sistem koji će da pomogne mladim ljudima i na kraju krajeva učini da prodiše ovdašnja kulturološka klima. Spadam u onu generaciju koju su preskočile sve velike subvencije. Zatekli smo, iz ovih ili onih razloga, to čudno vreme, raspad sistema. U momentu kada je nekoliko nas stupalo na scenu, recimo, ukinuto je da grad refundira troškove izložbe.

UMETNIK Nemanja Mate Đorđević

* Da li zbog toga nastavljate karijeru u Parizu?

- Nomadski sam tip i samo sam tehnički vezan za Francusku. Ne bih imao protiv da sebe vidim i negde drugde. Moja logistika je vezana za Pariz, što pomaže i odmaže. Videću kako će se stvari odvijati. Funkcionišem tamo gde mogu da obitavam i da radim. Kada to ne mogu, napuštam tu sredinu i odem na drugo mesto. Da bi se u Francuskoj utkala karijera potreban je dugi niz godina i život i rad u vrlo specifičnim uslovima. U današnje vreme, za mlade autore, ali i sve stvaraoce, sve je pod velikim znakom pitanja.

* Tendencija je da se umetnici sve više opredeljuju za Berlin, Brisel, London..

- Mene je Pariz zatekao. Da sam imao bogatog ujaka u Kaliforniji, možda bih otišao tamo. Ne treba sebe lagati da postoji na svetu neko posebno mesto gde kad zasadiš iglu - izraste drvo. To je intimna logistika iz koje se dolazi do rezultata. Da li će to biti u Berlinu, Londonu, Francuskoj, ili Istanbulu, to u krajnjem slučaju više nije ni važno.


SLIKE U SMEDEREVU

POSTOJI mogućnost da seriju novih crteža nastalih u Bernu krajem godine predstavim na jednoj izložbi u Beogradu. Crtež sam malo ozbiljnije izlagao ovde pre najmanje pet godina. U Galeriji savremene umetnosti u Smederevu pripremam izložbu slika nastalih u Francuskoj, poslednjih nekoliko ciklusa iz 2014. i 2017. Javila mi se i jedna švajcarska galerija koja je tražila neku vrstu portfolija, jer trenutno prave plan i program za sledeću godinu, pa će se početkom 2018. znati okvirni termin saradnje. Ali ne mogu baš toliko da idem unapred.