Mihajlo Pantić: Piše se uprkos nesrećnom svetu

NOVOM knjigom priča “Kada me ugleda ono što tražim”, u izdanju “Arhipelaga”, Mihajlo Pantić (1957) je potrvrdio da je jedan od naših najistaknutijih pripovedača. Njegove prethodne zbirke dobile su pregršt nagrada (“Oktoih”, nagrada “Borbe”, “Andrićeva nagrada”, “Branko Ćopić”, “Majstorsko pismo”, “Moma Dinić”) i neke od njih doživele po šest-sedam izdanja.

Pantić je inače veoma ugledni književni kritičar i univerzitetski profesor.

* Mnoge vaše priče, ne samo iz nove knjige, vezane su za Novi Beograd. Šta pronalazite u tom miljeu, za koji se ne bi, na prvi pogled, moglo reći da je inspirativan?

- Isidora Sekulić je odavno napisala da pisce ponajpre određuje prostor. Tome, suštinski, ne bih imao šta da dodam. Pišem iz mesta na kojem postojim, ono me određuje. Imate niz primera za to i u srpskoj i u svetskoj književnosti. I pišem onako kako mi život donosi, mahom crno, ponekad vedro. Što sam stariji, vedrina mi sve više znači. Svet je užasno mesto, svukud, ne samo na Novom Beogradu, pa se valja potruditi oko popravljanja raspoloženja i osmišljavanja života. U priči se, gle čuda, to ponekad i dogodi, samo ako uznastojite. “Moraj se, pa će ti doći”, kaže neki Gogoljev lik.

* Pišete “kako priče ne treba izmišljati jer ih sam život izmišlja”. Znači li to da u knjizi ima dosta autentičnih događaja i ličnosti?

- Tu deluje alhemija reči. Uvek se polazi od neke konkretnosti, od detalja, doživljaja, sećanja, slike, male neobičnosti, ali se u procesu imaginiranja sve toliko izmeni da na kraju gotovo nema, ili ima vrlo malo dodira sa tačkom iz koje se krenulo. To iznenađuje i onoga ko piše. Počnem, i osluškujem šta će iz magije jezika da izroni. Obično kažem da su mnoge moje priče autobiografske, ali, strogo uzev, nemaju nikakve veze sa mnom.

* Nova knjiga je u znaku svekolike, ali nenametljive i nepatetične sete. “Uvek o trajnom manjku ljubavi, uvek o stalnom višku bola”, kako čitamo u prvoj priči?

- Da, to traumatično saznanje me podstiče da pišem. Sve religije propovedaju ljubav, ali čovek u popravljanju sebe nije daleko otišao od svog animalnog pretka. Pogledajte, na primer, istoriju minulog veka: nakazne ideologije, stalni ratovi, totalitarizmi, masovne smrti, logori, tehnološki izumi koji ubrzavaju kraj civilizacije, ako ne i same planete. I usred tog ludila ćuti i trpi mali čovek osuđen na patnju kojoj ne može da se odupre, ugnut od tolike količine ličnog i svetskog bola. Književnost tu može malo šta da popravi, ali bar pokušava da o tome govori...

* Koliko kritičar Mihajlo Pantić pomaže (ili odmaže) istoimenom piscu?

- Niti mu pomaže niti mu odmaže. Jedva da se i poznaju, mada stanuju u istoj osobi, kao doktor Džekil i mister Hajd. Ne bih želeo da ovo shvatite kao šalu, mada tako zvuči. Reč je o dve različite, ponekad i suprotstavljene aktivnosti. Fikcija, barem u mom slučaju, podrazumeva prosev podsvesti. Iracionalnost je važan deo mašte i kreativnog procesa. Tada na površinu isplivavaju nesvesni sadržaji, ono što se ukazuje kao važno i što nas čini onim što jesmo. A kritika je racionalizacija, naknadno osvetljavanje i osvešćivanje tog procesa. Mogu odgovoriti i ovako, parafrazirajući Valerija: Svako ko piše nužno je kritičar.

* Šta se događa sa našom književnom kritikom, koja je marginalizovana i kao da živi u ilegali?

- Kritika je neodvojivi deo književnosti. Jednostavno rečeno, kakva je književnost, takva je i kritika, spojeni su to sudovi. Pa ako je književnost danas, i ovde i u svetu, uprkos nesumnjivoj vrednosti, društveno gotovo irelevantna, prirodno je postaviti pitanje zašto bi sa kritikom bilo drukčije. Moj pogled iznutra govori sasvim suprotno od uvreženog, često i stereotipnog mišljenja. Kritika je u sasvim dobroj formi. Ona i dalje na prihvatljivom nivou postoji u periodici, a od skorijeg vremena i na netu. Akademska kritika nikada nije bila razuđenija nego danas. Svake godine izađe desetine knjiga koje manje ili više inventivno tumače i dela prošlosti i dela sadašnjosti. A zašto dnevne kritike nema u novinama, ili je sasvim malo ima u nedeljnicima, to pitajte urednike. Oni su, iz nekog razloga, odlučili da mogu bez nje, svet se zaista odbio od ozbiljnog govora. Ionako skromni honorari za tekstove koji podrazumevaju višednevni rad sasvim su ukinuti....

* Da li je i u kojoj meri čudno vreme koje živimo (de)stimulativno za umetnike, za pisce posebno?

- Svako vreme je destimulativno. Ne piše se iz srećnog sveta, nego uprkos nesrećnom svetu. Ovo naše se razlikuje od pređašnjih po tome što je umetnost postala deo tržišta. Knjige su roba, i tu onda deluje princip ponude i potražnje. Kratko rečeno, umetnost je danas u velikoj meri proizvodnja, a mnogo manje bezinteresno stvaranje.

* Kao dugogodišnji univerzitetski profesor, verovatno ste mogli da uočite sa kojim se sve dilemama danas susreću mladi.

- Obrazovni sistem je surov. Previše tražimo od mladih ljudi, opterećujemo ih raznih potrebnim i nepotrebnim zahtevima, a sistem im pritom ništa ne obećava. Odavno je nestala, ako je ikada i postojala, regularna procedura u kojoj mladi stručnjak, iz bilo koje oblasti, osvaja svoj profesionalni prostor uz podršku i dobrodošlicu. Ne, osuđen je na nekorektnu borbu i dovijanje. Univerzitet je dobar indikator društvenog stanja, sve anomalije vide se tu podjednako kao i drugde.