DANAS me čini srećnom jedino rad, posebno kada me pozovu mladi reditelji, i sa svima divno sarađujem - i ovde, i u Hrvatskoj, u Crnoj Gori. Otvorila sam neka nova iskustva, nova viđenja ljudi iz drugih sredina, i možda me oni prihvataju tako da mi sa njima bude lepo. Sve ostalo je veoma teško, iako meni više gotovo ništa ne treba. Ni popularnost, ni nagrade, ni novac. Imam toliko koliko imam, čovek ne sme da traži više nego što mu pripada, ali ne sme da dobije ni manje nego što mu starost zahteva. Živim skromno, delim sudbinu svog naroda, a ta sudbina je tužna.

Govori ovako za "novosti" Mira Banjac, jedna od legendi jugoslovenskog i srpskog glumišta, čija su ostvarenja obeležila istoriju ovdašnjeg filma i pozorišta. Naša sagovornica ističe da je, kako kaže, generalni problem u tome što ljudi koji odlučuju o našim životima, duhovnim i materijalnim, nemaju svest da se narod danas zaista bori za koru hleba.

- Politika je postala sve, i svi smo ispolitizovani. Ja se nikada nisam bavila politikom, ali sam uvek htela da vidim gde je mesto pojedinca u društvu, onog malog, običnog čoveka preko koga se sve prelama, jer sam i sama taj mali, običan čovek. Ali, koliko god se mi ne bavili politikom, politika se bavi nama, pa se čovek otima da ne izađe iz "zgloba", i da svoj mali život negde uklopi u mogućnost. I to traje već decenijama. Ne možemo da planiramo ni dve godine unapred, jedina mogućnost je da živimo od danas do sutra. A to od danas do sutra je pogubno. Ono što mene posebno dira je to što u društvu koje je ispolitizovano u svim segmentima, kultura gubi snagu.

* Gde je danas mesto kulture, da li kulturni radnici u tom smislu treba da pokažu neki angažman?

- Ne možemo da se borimo protiv jedne generalne politike koja smatra da je kultura u ovom trenutku skupa, jer sa njom ne može da se trguje i da se od umetnosti pune državni fondovi. Niko ne razmišlja da je zemlja bez nacionalne kulture jadna, i da njeni ljudi bez svoje kulture postaju samo nečiji vazali. Danas neprestano govorimo da hoćemo u Evropu, mi koji smo istorijski, civilizacijski i kulturološki bili Evropa, koji smo po načinu mišljenja retkih, slobodoumnih pojedinaca i sada Evropa. Ali, nama se ne daje mogućnost evropskog mišljenja, ne standarda, nego slobode mišljenja. Ne da nam se pravo na kreativnost, jer više ne možemo da zaštitimo nijednu autorsku profesiju i posao, i mi kao kulturni radnici kao da više ne postojimo. Daroviti, obrazovani, misleći ljudi postaju životni autsajderi, zbog nepripadanja kolektivnom mišljenju. Pravilo ponašanja je ući u kolo i ne uznemiravati.

* Igrali ste u kultnim filmovima, od vremena "crnog talasa", do "Balkanskog špijuna", "Lepote poroka"..., da li je "brojanje neprijatelja" deo "folklora" na ovim prostorima?

- Biti pametan, slobodan čovek je jeres: nemoj tražiti đavola, ćuti i radi negde u ćošku, da preživiš. Tako je oduvek bilo, ali nije imalo dimenzije kao danas, i za ono što živimo sami smo odgovorni. Meni je najstrašnije što je moj narod, bez obzira na težak mentalitet, mudar i pametan, i mnogo namučen. Iza toga stojim - ako odete u neko selo srešćete pametnog seljaka koji o svemu govori na značajan način, ali to nema ko da čuje. Mi jesmo vredan i značajan narod, samo više nemamo mogućnosti da se korporiramo. Razbijeni smo politikom, kapitalizmom, korupcijom, "sistemom". Nekima je društvo dalo mogućnost da steknu vile sa nekoliko bazena, dok neki ljudi, vrlo stručni u svojim profesijama, jedva plaćaju mesečne račune. Žao mi je i iskreno sam tužna što smo mladim generacijama sagradili tako zastrašujući svet.

NESLOGA KULTURNIH RADNIKA

* ŠTA je sa kulturnim radnicima i njihovim angažmanom da se pozicija kulture promeni?

- Mi nismo složni. Ako kažemo da nam ne treba jedan veliki festival kao što je "Sterijino pozorje", i to kažemo tamo gde nije ni mesto, ni trenutak, i uništimo sve što smo do sada uradili, o kakvom angažmanu kulturnih radnika onda možemo da govorimo. Ako Pokrajinski sekretarijat za kulturu toliko smanji budžet za Festival evropskog filma "Palić" da ćemo ga ove godine jedva održati, a mi ćutimo što neki dobiju pare da naprave film, novi festival, pozorište, znači da smo podeljeni kao i ova država. U svakom društvu ima ljudi koji imaju interesa da to društvo bude baš takvo. Dok se ne dogodi da se svi ljudi iz kulture zajedno okupe, i dok ne donesu dokument koji apsolutno ne može biti sporan na najvišem državnom mestu, kultura će se dalje survavati, dok njen značaj i budžet ne dođu blizu nule.

* Upravo snimate seriju "Psi laju, vetar nosi", u kojoj igrate baka Nanu...i ona je ta naša žena "iz naroda"?

- Kad ne bih radila, mislim da bih uvenula kao biljka koju ne zalivaju. Bog mi je dao kakvo-takvo zdravlje, koje nalazim samo u radu, a ova serija je vrlo lepa priča. Govori o jednoj porodici koja sa Kosmeta dolazi na periferiju Beograda, i to je tema koja nas do sada nije ni doticala. Ta porodica, kojom se bavimo, već se asimilirala sa velegradom, radi razne poslove, i "bele" i "crne", ali i čezne za svojim krajem. Ima i dosta komedije u ovoj priči, kao i u svim životima, a moja baka Nana je duhovita folirantkinja - kad nešto hoće, onda čuje, kad neće, ne čuje, pa je po toj duhovitosti negde slična meni. Divno mi je što radim sa odličnom ekipom, volim što su baš Anita Mančić i Tihomir Stanić uz mene, a ima i mnogo dobrih, mladih glumaca.

* Mladi reditelji i glumci koji sarađuju sa vama kažu da ste vi u osamdeset osmoj godini najmlađi duhom u tim ekipama?

- Volim smeh i ne napušta me pozitivna energija koju sam uvek imala, zato me ti mladi ljudi valjda i pozivaju da radimo. Pre godinu dana snimala sam kratki film u Nemačkoj, u Štutgartu, jedna vrlo lepa, naša priča koja se zove "Baka". Film su režirali studenti raznih nacionalnosti, žuti, beli, crni, jedna fenomenalna grupa iz Francuske i Nemačke, u kojoj je bila i naša scenaristkinja Jelena, ali sam joj zaboravila prezime. Toliko sam se zbližila sa njima, da mi je bilo žao kad smo završili film. Oni su razmišljali na talasima na kojima ja mislim.

* Kako izgleda razmišljati na "vašim talasima"?

- Bili su skromni, u nekim pantalonicama, sa ruksacima preko leđa, hranom koju su delili, neprestano su razgovarali, i svako je svakoga razumeo. Sve, dakle, uvek zavisi od ljudi, a mi smo zaboravili da budemo skromni i dobri. Zaboravili smo, pre svega, da razgovaramo. Ljudi ovde više ne razgovaraju, i to je strašno. Počelo je neko zatvaranje - ja imam, pa to čuvam. Drugi imaju još više, pa to vulgarno pokazuju, a i jedni i drugi izbegavaju one koji nemaju, kao da je nemaština neka bolest koja je zarazna. Postoji u ovoj zemlji ono što je jezgro, suština, a to su civilizovani, građanski vaspitani ljudi, sa vrednostima koje podrazumevaju i moral, poštenje, plemenitost, istinu. Oni su sada u manjini, jer su te vrednosti "pase", nalaze se na margini, ne čuju se u javnosti, i kao da ovde žive inkognito. Što bi rekao naš narod, morali su da "legnu na rudu", da pognu glavu u pesak, i da zaćute. To saginjanje glave jako dugo traje, bojim se da nismo daleko od klečanja, što me u ovim mojim godinama najviše uznemirava i boli.