Od Paža, preko nezaboravne Đilde, do Ćo Ćo San

OPERSKA umetnica izraženog individualnog šarma, izrazite muzikalnosti, lepog, gipkog, tehnički besprekorno postavljenog glasa, nenametljivog ali izražajnog glumačkog dara - takva je bila Gordana Jevtović Minov, prvakinja beogradske Opere, nezaboravna Đilda, Rozina, Mimi ali i Mizeta, Oskar, Violeta Valeri, Adela, Ćo Ćo San...

Od prvih školskih dana Gordana Jevtović bila je zapažena kao mala buntovnica, ali i glavna junakinja mnogih lepih događaja zbog kojih su je već u školi prozvali - operska primadona. Već na prvoj probi školskog hora nastavnica muzičkog vaspitanja Danica Šobajić zapazila je zvonki sopran i intonativno čisto pevanje plavokose punačke učenice iz prvog reda i dala joj odmah da nauči sva sopranska horska sola. Ubrzo je na svim nastupima hora u školi i van nje, dobijala gromke aplauze.

Tokom raspusta je u Mrčajevcima pevušila sa najnižih grana dunje, pesme koje je s večeri uvežbala uz ujaka Obrena Pjevovića, pesnika, kompozitora i osnivača ansambla “Raspevana Šumadija”. Po Gordaninom povratku u Beograd, ujak, zvani “Tolstoj iz Mrčajevaca”, slao je svom “beogradskom slavuju” pisma, a u njima savete da svakog dana peva “uprkos toj đavoljoj astmi”.

I ona je pevala, a ujkina i njena sopstvena predviđanja o pevačkoj budućnosti uskoro su počela da se obistinjuju - primljena je u hor KUD “Đoka Pavlović” i KUD “Polet”, da bi 1962. bila izabrana i za članicu pevačke grupe Radio Beograda “Šumadija”, sa kojom nastupa i žanje uspehe. Svih tih godina bila je odlična učenica Sedme beogradske i solo pevanja u Muzičkoj školi “Stanković”, gde je na prvim javnim časovima zapažen njen zvonki sopran i meko pevanje bez forsiranja.

Bila je studentkinja prve godine na Filološkom fakultetu, kada je 1967. položila prijemni na beogradskoj Muzičkoj akademiji - gde je profesor Nikola Cvejić u svoju klasu primio ovu punačku devojku samo zbog lepog glasa, smatrajući da joj za scensku pojavu nedostaje makar 15 centimetara visine.

„Bal pod maskama“

I na audiciji za “Koštanu” na Novoj sceni Narodnog pozorišta u Zemunu, 1969, najpre su pomislili isto: Gordana je bila plava, punačka, najniža od devojaka, najmanje slična Stankovićevoj zanosnoj junakinji. No čim je zapevala “Stojanke, bela Vranjanke”, svi članovi žirija (u kome su uz Koštanu broj 1, Oliveru Marković, sedeli upravnik Velimir Lukić, reditelj Jovan Putnik, Raša Plaović, Dara Vukotić, Jovan Milićević, Dragan Ocokoljić...) oduševljeno su uzviknuli: “Dovoljno je, dovoljno, položili ste!”. Jedino je reditelj Putnik dodao: “Ali do sutra morate da oslabite bar desetak kilograma!”.

Ovaj dramski debi u roli Koštane koju je odigrala 72 puta za tri godine, nezvanično joj otvara i vrata beogradske Opere, kroz koja će i zvanično ući krajem januara 1970. bez treme, dobro upevana, jedva čekajući da počne audicija pred Oskarom Danonom, Dušanom Miladinovićem, Bogdanom Babićem, Borislavom Pašćanom i Mladenom Sabljićem.

Od Paža u Verdijevom “Rigoletu” 1970. do rastanka sa scenom Opere Narodnog pozorišta nastupom u roli Ćo Ćo San 1999. godine, Gordana Jevtović Minov briljiraće u desetinama uloga i više od hiljadu predstava.

VIOLETA Uloga iz Verdijeve „Travijate“

PROMOCIJA NA VELIKOJ SCENI

MONOGRAFIJA o Gordani Jevtović Minov, “Peti čin”, čiji je autor Vladimir Jovanović, biće predstavljena sutra (subota, 17. jun) u podne na Velikoj sceni Narodnog pozorišta, na kojoj je protagonistkinja knjige zablistala nebrojeno puta.