Na malom prostoru, kao da je duborezac, Labud Dragić (na slici) je u romanu "Kukavičja pilad" rastumačio zašto je Crna Gora u poslednjih sto godina istovremeno i Bijela Gora i Zelena Gora, zašto je njena bela strana uvek srpska, a ona druga, zelena, biva tuđa i otuđena.

Ovo je rekao akademik Miro Vuksanović na jučerašnjem okruglom stolu koji je organizovao Odbor za srpski jezik SKZ posvećen ovom romanu (u izdanju Zadruge) koji je dobio nagrade "Momo Kapor", "Pečat" i najnoviju, "Isidora Sekulić". U središtu priče je sudbina komitskog pokreta u Crnoj Gori, za vreme Prvog svetskog rata i nekoliko godina kasnije.

Govoreći o jednom od glavnih junaka romana, po imenu Mujo Bašović, Vuksanović je ukazao kako je ovaj unuk prvog drobnjačkog serdara, dobio ime po dedi, Milutinu. Međutim, da bi ga odbili od čini i vradžbina, sakrili su ga pod turskim imenom Mujo, koji je postao lupež i razbojnik, ubica strica.

Za ovakve romane obično se kaže da se više ne pišu, ali se ne objašnjava i zašto. Zato, jer nema hrabrosti da se napišu, istakao je Petar Arbutina. Vrednost "Kukavičje piladi" Jelena Jovanović Simić je videla u originalnim, stilskim rešenjima pisca, čije delo predstavlja mozaički tekst u kome su elementi slagani u jedinstvenu kompoziciju. Miloš Kovačević posebno je analizirao neobičan, kako je naveo, hibridni jezik romana, o kome su govorili i Časlav Nikolić, Jasmina Arsenović, Marija Blagojević, Marko Paovica, Jelica Stojanović...