Gde je istina?

BEZ suvišnog "pirandelizma" (protokolisan izraz za relativizovanje dramskih odnosa "pozorišta u pozorištu"), Jagoš Marković je Pirandelov davni komad "Tako je, ako vam se tako čini"(1917.) postavio sa lakoćom i zanimljivo.

U pitanju je malograđanska intriga - da li je žena gospodina Ponce (uvek dobar Marko Janketić) kćer gospođe Frola(iznenađujuća, dramska,autentična Jelisaveta Sablić), jer njen pomenuti voljeni zet tvrdi da mu je žena umrla i da ima drugu suprugu... Salonsko društvo, na čelu sa Savetnikom Agacijem (odličan Branislav Lečić), kome u malograđanštini "sparinguju" njegova supruga, Amalija (žovijalna Jasmina Avramović), njihov pekmezasti sin (Lazar Đukić), kao i porodični prijatelji, bračni par Sireli (markantna Vesna Stanković i neodoljivi Nenad Jezdić), uz plahovitu gospođu Čini (potpuno nova Rada Đuričin),"bunari" ovu efemernu istinu, na način kako se, zaista, danas mediji bave bojom nečijeg donjeg veša u rijaliti programima. Tu niskost ublažava, intelektualno zgađen, Lamberto Laudizi (uverljiv Predrag Ejdus), koji bi mogao biti i naš glas, jer i mi, gledaoci, učestvujemo u pogađanju identiteta mlade gospođe Ponca (pod velom,Nevena Ristić), koja, možda, zna istinu, ali nam je pitijski ostavlja otvorenom. Uz sobara (spretni Slobodan Tešić), ovo je celo društvo, koje će nam uspešno dokazati, u toku predstave, da istina nije samo jedna.

Kao i u ostalim slavnim dramama nobelovca Luiđi Pirandela ("Šest lica traže pisca", na primer) likovi u zbivanju preuzimaju "sudbinu u svoje ruke" i formiraju se pred očima gledalaca u svoje konačne karaktere. U ovoj komediji ima i preterivanja, koja su tu, nekako, na mestu, jer moralni problem traganja za tuđom (njima nepotrebnom) istinom mora da ima i svoj farsični scenski znak. Naglašene poze, prejak gest, buržoasko "glumatanje", sve je to, uz zabavnu intrigu (podvučenu zaista tragičnom rolom majke, koju je Jelisaveta Sablić veličanstveno pokazala, obezbedilo da se predstava "Tako je, ako vam se tako čini" u režiji Jagoša Markovića gleda sa interesovanjem i osmehom.

Oslobođena dubokog podteksta Pirandelovog refleksivnog "humorizma", kao i istraživanja dihotomije o društvenoj neprihvatljivosti neprijatne, ili kontroverzne istine, ova predstava je dovela na scenu pravi oblik Pirandelovog cerebralizma, fizičkog ispoljavanja urođenog (malo)građanskog ogledanja u tuđem ogledalu, jer bez tog odraza ne mogu da odrede ni svoj sopstveni značaj.

Predrag Ejdus je dobrim glumačkim sredstvima iskazao prezir prema ovoj ideji, pa je, očekivano, na lusteru podignut u visine na kraju predstave, u skladu sa osnovnim namerama italijanskog velikana, da svet na sceni neminovno postane karneval i odrazi sav nemoral koji se u toj razuzdanosti rađa.

Lepa inscenacija, večiti mediteranski scenski vetar Jagoša Markovića, prelepi kostimi Bojane Nikitović, operska muzika (i scena i izbor muzike reditelja) obezbedili su, pred kraj pozorišne sezone, vrlo prijatno veče u JDP.