U MOJIM očima, mostovi su važniji od kuća, svetiji od hramova - ovom rečenicom Ive Andrića najavljena je, u programu ovogodišnjeg Atinskog festivala, predstava “Na Drini ćuprija”, koja će premijerno biti izvedena 9. juna u scenskom čitanju Nikite Milivojevića.

Naš ugledni reditelj novim projektom samo nastavlja uspešnu karijeru u susednoj zemlji: njegove predstave “Ivanov” i “Zločin i kazna” u Teatru “Amore”, početkom novog milenijuma proglašene su pozorišnim događajem u Atini, a “Tri sestre” (u Teatru “Katja Dandulaki”) donele mu nagradu za najbolju režiju te sezone u glavnom gradu Grčke. Ovog leta festivalskoj publici predstaviće našeg klasika, čije je delo (2010) u njegovoj postavci već ispraćeno aplauzima i dobrim kritikama na sceni diseldorfskog Šaušpilehausa.

- Već godinama, kada prijateljima iz sveta želim da poklonim nešto što je iz moje zemlje, najčešće je to “Na Drini ćuprija” ili “Travnička hronika” - kaže, u razgovoru za naš list, Nikita Milivojević. - Doživljavam to kao neku svoju malu misiju. Odgovornost osećam, pre svega, prema Andriću, i zato imam i dodatnu nervozu kakav će biti susret sa publikom.

* Reč je o istorijskom romanu koji čitaoca provodi kroz kompleksne događaje, promene i unutrašnje odnose. Koliko je komplikovano grčkim umetnicima i publici da shvate priču?

- “Na Drini ćuprija” jedna je od onih knjiga koje su uvek i svugde razumljive. I traju bez obzira na vreme. Oko njih sve može da se menja i prolazi, ali one ostaju, upravo kao most na Drini. U njima su upisane istine za mnoge generacije, a budućnost se, kao što znamo, ponekad najbolje vidi u prošlosti. S druge strane, postoji nešto kao opšte mišljenje - da Grci i Srbi imaju puno toga zajedničkog, između ostalog, i sličnu istoriju. Ako zaista postoji dodirna tačka, nešto kao kolektivno iskustvo, onda to sigurno može da bude “Na Drini ćuprija”. U to sam mogao da se uverim iz prve ruke na probama. Glumci, recimo, odmah prepoznaju u romanu svoje legende, mitove, imaju čak i most koji pamti slične stvari.

PRIPREME ZA LETO U ČORTANOVCIMA * U ZAVIČAJU ste osnovali zanimljiv “Šekspir festival”. Kako teku pripreme za ovo leto u Čortanovcima?
- Sigurno bih mnogo mirnije živeo bez sve gužve oko “Šekspir festivala”, ali verujem u tu priču. Prostor Vile “Stanković” je čaroban, uz malo više sluha i razumevanja vrlo lako mogao bi da postane nekakav pozorišni “Egzit”. Festival već ima svoju publiku kojoj tih nekoliko dana puno znače. I ovog leta, nažalost, ponavlja se ista stvar kao i prošlog: čitave godine planiramo, ugovaramo, rezervišemo termine raznim trupama širom sveta, a onda, na kraju, ne dobijemo nikakva sredstva! Zato gotovo sve što sam isplanirao i dogovorio moram da menjam, pišem mejlove na sve strane, izvinjavam se, objašnjavam. Najkraće rečeno, dovodim sebe u strašno glupu i neprijatnu situaciju. Verujem da Andrić nije na to mislio kada je rekao da je čovek dužan svom zavičaju.

* Koja su najčešća pitanja i nedoumice s kojima ste se susretali tokom rada na predstavi?

- Mislim da, osim uobičajenih glumačko-rediteljskih pitanja i odluka kroz koje prolazimo u procesu rada, do sada nismo imali neke posebne “nedoumice”. Ovog puta posebno zanimljivo mi je bilo da s glumcima ponovo prolazim kroz roman, osluškujem njihove sugestije, predloge u odnosu na dramatizaciju i scene koje sam izabrao, da se bavim jezikom predstave i sredstvima kojima ćemo ispričati ovu priču.

* U najavi predstave, Andrićevo delo domaćini porede s Tolstojevim “Ratom i mirom”. Gde pronalazite sličnosti našeg nobelovca s gorostasom svetske književnosti?

- “Na Drini ćuprija” je, zaista, nešto kao naša Biblija. U tom smislu, mogli bismo reći da je Andrić naš Tolstoj. Andrić, slično ruskom piscu, postavlja široko platno i jednu obuhvatnu viziju, tako da kroz njegove junake prepoznajemo svu dubinu istorije i vremena. Međutim, moguće je, i ne bismo pogrešili kada bismo, na neki drugi način, pronašli sličnosti i sa Tomasom Manom ili bilo kojim drugim velikim piscem. Kada to kažem, onda mislim na sve što se podrazumeva kad se izgovori “veliki pisac”: vrlo poseban, autentičan pogled u kojem kao da sve otkrivate po prvi put. Uostalom, zbog toga veliki pisci i jesu veliki, uvek iznenade poznatim.

* Grčka i Srbija imaju slična istorijska iskustva, ali i današnjicu?

- Za mene je Grčka, pre svega, i dalje jedna od retkih zemalja u kojoj kada se predstavite da ste iz Srbije, osećate da ste zaista dobrodošli. Posle svih ovih godina i predstava koje sam uradio u Grčkoj, trenutno imam nekakav “dvostruki” utisak i pogled, iznutra i spolja. I taj pogled me uvek iznova uverava u to koliko je sve oko nas nestalno. Sećam se Atine iz vremena Olimpijade, kada mi se činilo da je to najlepši i najsrećniji grad na svetu. Samo nekoliko godina kasnije, prizori na ulicama su mi ličili na scenografiju nekog apokaliptičnog filma. Ono što danas vidim je utisak koji lako može da zavara, naročito u ove letnje dane, kada je sve prepuno života. Ispod privida “normalnosti” mnogo je pukotina, raznih problema, generalno, svega onoga što obično donosi siromaštvo. Ipak, fascinira i dalje neverovatna vitalnost grada. Na sve strane se nešto zanimljivo dešava, a i pozorišna scena je veoma živa.

* Most je univerzalan simbol veza među ljudima, sudara i dodira, šta vama predstavlja?

- Most je sigurno jedna od najvećih civilizacijskih ideja. Uvek mi se činilo da je i rad na predstavi nekakva gradnja mosta. I to ponajviše zbog one Andrićeve rečenice da je sva naša nada uvek na drugoj strani. Lično, verujem da je ona sa druge strane: u gledalištu, tamo gde će taj susret nešto značiti, doneti uzbuđenje, emociju, neki vrlo poseban trenutak za pamćenje. To je ujedno i moja najveća vera u pozorištu.

* Kakva je glumačka ekipa s kojom radite, u njoj ima i velikih grčkih imena?

- Radi se o mlađoj generaciji glumaca (svi imaju manje-više tridesetak godina), ali kada saopštite njihova imena, ovde to zvuči kao izuzetno jaka podela. Već su veoma poznati i važe za najbolje u generaciji koja dolazi. Ostvarili su zapažene uloge na filmu i u pozorištu.

* Da li postoji mogućnost da predstavu vidi i naša publika?

- Naravno, postoji. Sve je stvar dobre volje i malo napora sa obe strane, da bi se gostovanje realizovalo.

* Pojam antičke drame nadrastao je njeno književno i geografsko značenje. Kakvu “antičku dramu” mi danas preživljavamo?

- Osnovno moralno načelo antičkog sveta bilo je da čovek govori ono što misli i radi ono što govori. Kakve ovo veze ima sa nama i svetom u kojem živimo? Čini mi se da su to za nas potpuno nerazumljive stvari, kao što je i pojam katarze - koji je suštinski važan za antičku dramu. Za naše vreme je to samo teoretski fenomen... Antički svet je svetlosnim godinama udaljen od današnjeg načina mišljenja i sveta koji smo stvorili i onoga što živimo. Da bismo razumeli kakvu “antičku dramu” preživljavamo, dovoljno je da otvorimo novine...