Arhitekte traže komoru

PRVI put u istoriji Srbije tokom 170 godina koliko se školuju arhitekte, tek je prošle godine, u segmentu edukacije, na inicijativu Arhitektonskog fakulteta, arhitektura zvanično postala i umetnička oblast, pa je sada zastupljena i u tehničko-tehnološkom polju i u polju umetnosti.

Bez obzira na to što je arhitektura na određeni način prisutna i u Zakonu o kulturi, što je praksa svuda u Evropi, njen status u društvu je i dalje nedovoljno definisan, kažu, za "Novosti", vanredni profesori Arhitektonskog fakulteta Milan Đurić i Vesna Cagić Milošević, potpisnici inicijative za utvrđivanje regulisane profesije arhitekta i uspostavljanje komore arhitekata, nedavno prosleđene Vladi Srbije.

- Postoji taj fenomen raspolućenosti arhitektonske profesije između estetskog i tehničkog, tako da smo esnafski podeljeni na dva segmenta, koji bi trebalo da se spoje - objašnjava Đurić.

- Jedan deo - reprezentativna esnafska udruženja, nalazi se pod ingerencijom Ministarstva kulture, a drugi, tehnički, pod ingerencijom Ministarstva građevine.

Reprezentativna udruženja u kulturi (ULUPUS, Udruženje arhitekata Srbije, Akademija arhitekture), kako objašnjava sagovornik, registrovana su kao nevladine organizacije, pa se često preko štapa i kanapa snalaze čak i za plaćanje članarine u međunarodnim organizacijama, dok je Inženjerskoj komori, kojoj su arhitekte pripale 2003, posle duže krize, Ministarstvo građevine oduzelo ovlašćenja, uvodeći vanredne mere. To dodatno otežava položaj struke koji je, prema mišljenju evropskih eksperata, lošiji nego u zemljama iz okruženja.

- Arhitekte su ovde tradicionalno svrstavane u inženjere, zbog čega je i nastao čitav ovaj problem - dodaje Vesna Cagić Milošević. - Mi i u nazivu imamo diplomirani inženjer arhitekture, odnosno master inženjer arhitekture, a trebalo bi da bude master arhitekture, jer već sam pojam arhitekta u sebi sadrži to inženjersko i umetničko u značenju. Arhitektura u EU spada u regulisane profesije i daje joj se mogućnost direktnog međusobnog priznavanja unutar Unije, kao što su medicinske profesije ili advokati. Zato je neophodno da dobijemo i svoje regulatorno telo, odnosno komoru, jer ukoliko se to ne bi desilo, naše arhitekte ne bi mogle da rade na tržištu Evropske unije, a sve naše kolege iz EU bi mogle da rade kod nas. To je ogroman disbalans i društveni problem.

Kako nam objašnjava dvoje sagovornika, pokretača ove inicijative, koju su potisali i mr Dragana Čupić, dipl. inž. građevine, i inženjer konsultant Nikola Matić, tek se sada, kada su otpočeti pregovori o pridruživanju EU, iako je odavno bilo sličnih bezuspešnih pokušaja, stvorila politička volja da se njihovi profesionalni problemi reše.

- Napravljen je napredak u odnosu na 2012, kada Ministarstvo građevine nije priznavalo arhitekturu kao profesiju - dodaje Đurić. - U zakonu nije ni postojala reč arhitektura. Poslednje tri godine Ministarstvo građevine je u našoj oblasti uradilo više nego u prethodnih 15. Mnoge stvari su promenjene nabolje, prvi put su u zakon uvedene klasifikacije na arhitektonske i inženjerske delatnosti. U rešavanje ovog problema uključili su se Kancelarija za evropske integracije, Ministarstvo kulture, a naročito Ministarstvo prosvete, koje je prvo shvatilo položaj arhitekata i edukaciju uskladilo sa evropskim normama. Jedino nije napravljena komora.

UGROŽEN JAVNI PROSTOR

REGULISANjE pravila ove struke i formiranje komora čiji članovi bi bili ovlašćene arhitekte (njihova sadašnja licenca ne obezbeđuje samostalno bavljenje profesijom) unapredila bi kvalitet rada i odgovornost. Posledično, zaključuju naši sagovornici, to bi uticalo i na javni prostor koji je trenutnom situacijom najugroženiji.

NACIONALNI INTERES

U SMISLU nacionalnog identiteta, arhitektura je nacionalni interes - smatra Vesna Cagić Milošević. - Kroz javne modele, konkurse, kojima se rešavaju svi javni objekti, trebalo bi da se podiže svest privatnih investitora, koji po definiciji ulažu novac zarad sutrašnjeg profita. Na javni interes njih može da obaveže samo zakon, i to je posao države. Lično mislim da je u ovom trenutku važno da se to reguliše kako treba, jer je jedina strategija ove države, koja se čita poslednjih dvadeset godina, proces pridruživanja EU. Taj proces će doneti neke regulative, u koje, nažalost, nije uključen interes identiteta. Hrvati koji rade na formiranju nacionalnog identiteta dosta toga su uradili upravo kroz arhitekturu.