POSLE šest godina od objavljivanja, knjiga Mila Lompara “Duh samoporicanja” na pragu je sedmog izdanja u kući Catena mundi. Nekoliko puta proširivano i dopunjavano, ovo delo je naišlo na veliki čitalački odjek.

Knjiga je, prema Lomparovim rečima, podvrgla oštroj kritici vladajuću paradigmu koju oličava parola da Evropa nema alternativu, a sve što se dogodilo posle 2011. godine dalo je za pravo njenim zaključcima.

- Jedan moj kritičar je u martu 2016. godine osporio moje tvrđenje o suštinskoj neravnopravnosti u Evropskoj uniji na ovaj način: “Zaista, ako postoji sušta neravnopravnost, zašto onda niko ne želi da izađe iz EU, već svi žele da uđu?” Već u junu 2016. godine - samo tri meseca posle ovako besprizivne tvrdnje - ljudi su na referendumu u Velikoj Britaniji odlučili da napuste EU. Šta više kazati ljudima koje stvarnost ovako precizno opovrgava? - kaže, za “Novosti”, Lompar.

* Koje stanovište zastupate u knjizi?

- Frank Valter Štajnmajer, sadašnji predsednik Nemačke, izjavio je 23. oktobra 2016. godine: “Večni mir na našem kontinentu, Evropa nema alternative - to jednostavno više nije održivo.” Upravo sam to tvrdio 2011. godine, zalažući se za postojanje nacionalnog stanovišta u srpskoj politici, kao stanovišta koje omogućava - što sam takođe napisao - pluralne i višestrane odnose i sa EU. Budući da je ponudila jedan odgovor - povratak nacionalnom stanovištu, koji je u narednim godinama postajao sve prisutniji u evropskoj političkoj stvarnosti, pokazalo se da moja knjiga nema nikakav zastareli - kako su tvrdili njeni kritičari i klevetnici - nego sasvim predviđajući karakter.

* Srpsko stanovište obrazlažete kao demokratsko stanovište, jedno od potrebnih na javnoj sceni. Ipak, čini se da je i sam pomen ovog opredeljenja dočekan na nož...

- U knjizi se opisuje prenošenje komunističkih sadržaja u novo ideološko odelo. Nosioci ideološkog sadržaja o Evropi koja nema alternativu prevashodno nastoje da učvrste titoistički model mišljenja u postjugoslovenskim odnosima. U tom modelu postoji samo srpski nacionalizam: nema ni nacionalnih liberala, ni konzervativaca, ni nacionalnih demokrata. Takvo razmišljanje je intelektualno neodrživo.

ISTORIJSKA ODGOVORNOST * U titoizmu se sustiču elementi hrvatskog nacionalizma i odnosa Kominterne prema srpskom pitanju. Nije li stoga prirodno da vaša knjiga bude deo kompleta “Kultna knjiga” uz dela Srđe Trifkovića “Ustaše: balkansko srce tame” i Antonija Đurića “Crvena kuga”?
- Ove knjige se svakako nalaze u izvesnom saglasju sa mojom knjigom, posebno u postavljanju pitanja o istorijskoj odgovornosti srpskih komunista. No, moja knjiga ima naglašeno angažovani karakter i podrazumeva žive i delatne činioce naše javne svesti: u njoj se kritikuju i prošla i sadašnja vlast.

* Zašto?

- Oni istrajavaju na propagandnoj matrici po kojoj krivica za raspad titoističke Jugoslavije prevashodno pripada srpskoj strani rata. Tako se prikriva da su titoističko nasleđe i zapadni (američki) činilac imali presudni značaj u tim događajima. Povratak nacionalnom stanovištu u srpskoj politici bi podvrgao preispitivanju takva shvatanja. No, on bi doveo i do preispitavanja mnogih sadržaja politike devedesetih. Otud nije poželjan ni kod protagonista te politike. To je jedno u biti manjinsko intelektualno i političko stanovište. Odlučujuće je da on ometa savremeno nastojanje da se - unutar kulturne prošlosti - sve srpsko svede na srbijansko, a da se srbijansko pretvori u multikulturalističko.

* Kako tumačite potenciranje jugonostalgičarskih osećanja u Srbiji, i u čemu su zamke titoizma danas?

- U obnovi unapred određene srpske inferiornosti u političkim, nacionalnim i kulturnim odnosima u našem okruženju: od pristajanja na nezakonito i nasilno odvajanje Kosova i Metohije od Srbije, preko poništavanja Republike Srpske unutar Bosne i Hercegovine, do pristajanja na totalnu diskriminaciju Srba u Hrvatskoj i Crnoj Gori.

Nedavno smo saznali da će Srbija i Crna Gora zajednički obeležiti godišnjicu Petra Lubarde. Slikara koji je sebe 1971. javno odredio kao Srbina i koji je tražio da njegove slike u Parizu budu izložene u paviljonu Srbije. Tako predajemo crnogorskoj (antisrpskoj) politici autentično srpsko nasleđe, da bi ono - u narednom koraku - prestalo da bude takvo. To je čist i skorašnji primer duha samoporicanja: u mojoj knjizi je procenjeno da će se to događati baš oko Lubarde.

- Jugonostalgija je ili sentimentalna ili infantilna ili instrumentalna činjenica naše javne scene. Kod nas je na delu treći momenat, jer ona ima vladajući karakter samo u srpskom javnom prostoru.