DVA susreta, po svemu sudeći nezaboravna, imao je danas Peter Handke, glavni gost 11. Prosefesta u Novom Sadu: najpre s maturantima gimnazije koja nosi ime Jovana Jovanovića Zmaja, a potom i sa svojim starim znancima, decom i profesorima iz kosmetskog mesta Velika Hoča.

U najstarijoj i najslavnijoj novosadskoj gimnaziji, maturanti su toliko dobro vladali "gradivom" iz Handkeovih romana da je i sam gost bio vidno impresioniran. Možda nove generacije ne poznaju sasvim lepotu držanja knjige u ruci, čitaju sa interneta, no nije važno šta čitaju, nego da čitaju.

Zanimalo je "Jovine" đake puno toga u vezi sa Handkeom: oslanja li se u svojim knjigama na istoriju, zašto svoje misli izražava isključivo u dugim rečenicama, da li se pokajao što je teških devedesetih stao u odbranu Srba i objektivnosti, može li se reći da je jezik žrtva rata...

- Ne verujem u istoriju, verujem u prirodu i ljude, pojedinačno, jer to je za mene književnost - kazao je veliki pisac i dodao:

- Velika književnost je vrlo bliska muzici. "Ilijada" i "Odiseja" pisane su u ritmu, Biblija takođe.

Ne kaje se što je stao u odbranu Srba u vreme kada je Srbija unapred bila proglašena krivcem. Prisetio se da je prvi skandal izazvao svojim putopisom "Zimsko putovanje", u kojem se založio za objektivnost u vezi sa događajima u tadašnjoj Jugoslaviji.

- Prve četiri nedelje vladao je muk u evropskoj javnosti, a onda su počele da pljušte reakcije, osude i demantiji - prisetio se Handke, uz naglasak da, za razliku od Igoa koji je tvrdio da je istina najčešća žrtva rata, on misli da je žrtva zapravo jezik, zato što saopštava istinu.

Otkrio je i da dužina rečenica u romanima zavisi od godina autora - kada si mlad, pišeš u kratkim rečenicama, kada ostariš, one su sve duže.

- U ovim godinama bilo bi mi neprijatno da koristim samo kratke rečenice - sasvim konkretan bio je Handke, a zatim je strpljivo ispisivao posvetu gimnazijalcima i pozirao im za "selfije".

Dvadesetak minuta docnije, a svega stotinak metara dalje, novi susret u najstarijem hramu srpske kulture, u Matici srpskoj.

- Kako si Petre? - ozareno pitaju profesorke iz Velike Hoče.

Četrdesetoro dece, sa profesorima, trećeg dana Vaskrsa doputovalo je u Novi Sad dvostruko radosno - da se ponovo sretnu sa starim prijateljem Handkeom i da se upoznaju s najstarijom kulturnom i književnom institucijom srpstva.

Doneli su korpicu crvenih uskršnjih jaja i stavili je pred Handkea, prijatelja koji ih je, u nekoliko navrata, posećivao u Velikoj Hoči.

Osmak Miloš Stojić s pažnjom posmatra odmeravanje u kuckanju kosmetskim jajima između Handkea i predsedenika Matice srpske Dragana Stanića.

- Mi gospodina Handkea doživljavamo kao bliskog rođaka - kaže Miloš. - Za nas je veliki događaj i ova, prva poseta Matici srpskoj. Do sada smo o njoj slušali, a sada smo tu. Srećni smo.

"STRUČNjACI" ZA BALKAN

GIMNAZIJALCIMA u Novom Sadu Handke je otkrio da je uvek imao poseban odnos prema Jugoslaviji, jer je njegova majka Slovenka. I mada je mnogo vremena posvetio ovom regionu i više puta boravio u Srbiji i Republici Srpskoj, sebe ne smatra stručnjakom za Balkan.

- Stručnjaci za Balkan su se pojavili posle katastrofe - ironično je primetio Handke.