GDE god da se nađe, popularni Branko Milićević Kockica već na “pojavu” mami širok osmeh. I to ne samo na licima dece, već i odraslih. Nezaobilazni je deo svakog sećanja na bezbrižne dane detinjstva, njegovo “tatatatira” i dalje odzvanja u ušima bivših klinaca dok gledaju podmladak kako velikim očima upija svaku Brankovu reč...

A gde je on, tu je i njegova Caca i, naravno, “Puž”. Bračni par svoj životni put gradi više od pola veka, a pozorišnu kućicu - tačno četiri decenije. “Puž” se zvanično rodio 13. aprila 1977. godine. Jubilarni rođendan “Puža” sinoć je svečano proslavljen u ovom pozorištu. U muzičkom spektaklu, pod nazivom “Muzički vremeplov”, čule su se pesme iz svih dosadašnjih pozorišnih predstava, učestvovalo je 25 glumaca, uz dečji hor i orkestar, a nije izostala ni torta. Slavljenički program trajaće pet dana.

Druženje s decom počelo je mnogo ranije: kada Branko nije ni sanjao da će postati Kockica.

- To je za mene dosadna priča - kaže, kao i uvek neposredno, Branko. - Oduvek sam pravio novogodišnje priče za decu, i pre nego što sam upisao Akademiju. Sa sedamnaest godina počeo sam kao glumac u zrenjaninskom pozorištu i od tada mi teče staž. Inače, rodio sam se u Zemunu, vrtić i osnovnu “diplomirao” u Pančevu, a u Zrenjaninu gimnaziju i Višu pedagošku. E na toj višoj nisam diplomirao. Pobegao sam u Beograd pošto sam engleski položio sa desetkom. Taj engleski mi je kasnije u životu dosta značio...

Na Akademiji je Branko prvo želeo da postane reditelj. Pao je na prijemnom i već sledeće godine “iz prve” položio glumu:

- Ali kasnije sam se oženio rediteljkom (Slobodankom Aleksić) i napravio “kompenzaciju”. U početku sam studirao kod profesora Minje Dedića, potom Maričića i Bajčetića. U mojoj klasi su bili Ceca Bojković, Pera Božović, Mirjana Vukojčić, Ljilja Lašić, Boba Stojnić, Faruk Begoli. I tada, kao i uvek, tezgario sam kao Deda Mraz. U početku sam bio mlad za ovu ulogu, pa je Deda Mraz bio moj otac, takođe glumac Mihailo Milićević, a ja - Deda Mrazov pomoćnik. Tako sam za decu oduvek izvodio besne gliste. Radio sam i kod Donke Špiček u Dečjem kulturnom centru, ondašnjem Domu pionira.

ENO GA MICKO! NEDAVNO učestvovanje u jednoj političkoj kampanji Branko nije hteo da komentariše, ali je rado odgovorio na pitanje da li postoji još neki glumac koga posebno voli publika:
- Baneta Zeremskog. Kad ima glumačku “krizu”, u stilu “mator je on da još igra za decu”, pustim mu snimak neke predstave. Nedavno smo gledali “Čarobni prašak”. Ja se lomatam na sceni, a Bane viri iza zavese. Ipak, i to je dovoljno da iz sale krene vika: “Eno ga Micko, eno ga Micko!”

I tek što ga je filmska publika zavolela kao lepog Mišu u “Užičkoj republici”, stigao je poziv za čuvenu “Kocku, kocku, kockicu”. Ali u to vreme već je uveliko tekla njegova pozorišna karijera:

- U glumačkim počecima sam u Beogradskom dramskom pevao u “Đidu”. Taj zadatak mi je otvorio vrata Ateljea 212 sa čuvenom “Kosom”. Potom sam zaigrao i u Cacinim predstavama “Hamlet u podrumu” i “Okovani Prometej”... Mada, naš susret se desio ranije: na moj osamnaesti rođendan Caca je u Zrenjaninu režirala komad “Sunčeve pege”. Tokom premijere sam je prvi put poljubio, iza zavese. Venčali smo se posle pet godina, pa je tako i od našeg prvog poljupca prošlo više od pola veka.

Brankov i Cacin let u veliki svet počeo je sa “Hamletom u podrumu”. Gostovali su s predstavom u devet zemalja, između ostalih i u Iranu. Pred lepom Farah Dobom, ženom šaha Reze Pahlavija. Caca je tog istog “Hamleta” postavila i u Njujorku, u teatru slavne La Mame, a Branko je igrao danskog kraljevića, i to na engleskom:

- La Mama, Elen Stjuart, već je dolazila na Bitef. Poznavala je Miru Trailović, a nas dvoje je nagovarala da napravimo sopstvenu trupu. Rekao sam joj da je to nemoguće u socijalizmu, ipak, insistirala je da napravimo jednu predstavu i probamo. Kako sam za diplomski pripremio Hamletovo “Biti il` ne biti” kao fizički teatar, po uzoru na Grotovskog, koji je režirala Caca, desilo se da je Mira Trailović čula da imam neki moderan monolog. Caca ju je ubedila da napravimo celu predstavu u tom stilu, a Elen da nam dopusti da noću vežbamo u podrumu. U podeli su bili i Miki Manojlović i Dragan Maksimović. Nas trojica smo igrali sve muške likove, a Boba Stojnić sve ženske.

La Mama je videla u Amsterdamu tog “Hamleta u podrumu”, pa je stigao poziv da se ista predstava radi i u njenom teatru:

- Kao svim klincima bilo mi je zanimljivo sve što je drugačije, pa i fizički teatar. Kod nas su glumci još recitovali, dok smo se mi prevrtali po sceni i “cepali” strasti. U to vreme sam na Brodveju gledao “Leni Brus”, stendap komediju. I ja sam taj stendap počeo da isprobavam na deci, u neposrednoj komunikaciji! Da zapitkujem i začikavam publiku kao što je to radio Leni Brus, doduše sa političkim pitanjima o rasizmu. Uzor mi je bio i Deni Kej, uostalom, decu sam i privatno voleo da zadirkujem.

Ipak, kako kaže, njegovi prvi beogradski nastupi pred decom nisu bili po vrtićima kao u Zrenjaninu, već po kućama. Dao je i oglas u “Novostima” i “Politici” koji je njegov profesor Minja Dedić okačio na fakultetsku tablu, kao primer bruke i sramote! Glasio je: “Ako želite da poklon koji ste vi kupili vašem detetu preda Deda Mraz lično, pozovite ga na ovaj telefon...” Imao je “spaček” i džak s kojim je svuda stizao, a radosno dete bi po dogovoru čekalo kod jelke. Posao je lepo krenuo, a Branko se u međuvremenu bavio i drugim glumačkim radovima:

- Miki, Maksa, Boba, Caca i ja smo po nagovoru Elen Stjuart, ipak, osnovali trupu “TTT” (Teatar Treći tim) i bez znanja Mire Trailović ponudili se Amsterdamu. Na isti festival, ali na glavnu scenu, pozvan je i Ateljeov “Kralj Ibi”. Kad je nas petoro videla kao Teatar Treći tim, Mira je pala u nesvest! Dakle, daleko pre “Puža” bili smo umetnici koji su napravili svoje pozorište.

“Kockica” je počela 1974. godine. Stizao je i na “Okovanog Prometeja” uveče, a tokom prepodneva i dalje obilazio vrtiće.

- Mislim da ta “Kockica” nije bila ništa posebnija od ostalih sadržaja u obrazovnom programu za predškolsku decu. Bio sam samo harizmatičniji. Takav je bio i Manda, kao i Laza Ristovski, koji je u “Pužu” uradio samo jednu predstavu. Inače, nije kod mene nikad bilo “cile-mile”. Iako sam ih muštrao, deca me pamte kao divnog Kockicu. Bio sam šef “bande” i svi su morali da me slušaju. Popularnu emisiju radili smo više od dvadeset godina i snimili više od 250 epizoda.

Foto: Monografija „Pozorište Puž“

Šef “bande” je svih tih godina radio priredbe u ondašnjem Domu pionira i video da može da napravi i sopstvenu feštu. Bio je već popularan i nazvao ju je (1976) “Brankov urnebes”. Igrao je po školama, a onda je poželeo da od tezge napravi - pravo pozorište. U popularnom listu “Zdravo” tražila se kuma teatra za najmlađe. Na konkursu je pobedila devojčica iz Bora s predlogom “Puž”.

- Zašto “Puž”? Jer je on svuda kod kuće! Danas je to državno, repertoarsko pozorište sa trinaest zaposlenih. U početku smo imali brod i izvodili “Gusarijadu” duž cele obale, ali Caca i ja nismo prestali da sanjamo salu. Maštali smo da prepodne igramo za decu, a uveče avangardne predstave za odrasle. Ali čekajući salu, mi smo se zaljubili i preobratili, spontano prestali da želimo scenu za odrasle. Deset godina smo proveli na točkovima, da bismo konačno 1987. godine dobili prvu (i poslednju) salu na korišćenje.

Čekali su još desetak godina da postanu “gradska ustanova iz oblasti kulture”. Sada priželjkuju da od podstanara postanu - stanari. Da “Puž” (odnosno Skupština grada Beograda) bude trajni vlasnik zgrade i prostora u kome već decenijama odjekuje dečji smeh. U međuvremenu, izveli su šezdeset premijera od kojih je čak 46 napisao Branko. Caca i dalje režira, Branko igra i piše, glumci rado gostuju na njihovoj sceni, jer “žao im je svakog bića koji ne gleda ‘Pužića’!”