Crtež Bosiljke Kićevac

KAD mi je Bosiljka Kićevac predložila da otvorim njenu retrospektivnu izložbu, obradovala sam se. Ne samo stoga što smo - nekada, davno u vremenu, ali, povremeno, tako blizu u sećanju - slušale, u istoj školi, istom razredu, u istom redu klupa istog, našeg učitelja Mirka Stanišića. Ni samo stoga što sam, tokom proteklih decenija, koliko sam mogla, a svakako nedovoljno, pratila njen rad. Mislim da sam se obradovala i stoga što mi se učinilo izazovnim da se, kao neko kome je alatka Reč, zagledam u delo onoga kome je alatka Crtež. Ali kad sam se, iako vrlo kratko, zagledala u Bosin rad, osetila sam zebnju, odjednom svesna da će moja Reč moći da upozori samo na neka od značenja koja donosi Crtež Bosiljke Kićevac.

Četrdeset godina ona radi svoje ilustracije i grafike; četrdeset godina iscrtava vreme u sebi i sebe u vremenu. Ova izložba svedoči o tome.

Kako svedoči?

Ono što mi se čini osobenim u tom svedočenju je način uporednog posmatranja prošlosti i sadašnjosti, odnosno, tačnije, način posmatranja prošlosti iz sadašnjosti. Pomišljam da je taj način možda uzrokovao to što je Bosiljka Kićevac veliki deo svog umetničkog stvaranja posvetila ilustraciji koja je, kao što znamo, uvek istovremeno i ukras i objašnjenje, i znak na putu ka Lepome, i podloga na putu ka Saznanju. Kod Bosiljke Kićevac ilustracija je baš to: stilizovani likovni izraz u kojem se i kojim se precizno i jednostavno spajaju i stapaju dva složena nastojanja: ono ka lepom i plemenitom kao obeležjima duha, i ono ka radoznalosti i saznanju kao obeležjima intelekta. Ta su nastojanja prisutna u njenom radu od početka do danas: i u ilustracijama knjiga za decu, i u ilustracijama za enciklopedijska izdanja, i u grafikama, i u slikama Beograda.

Vidna a ipak prividna jednostavnost ovih crteža i prekriva i prikriva veliki rad i velika znanja svake vrste: od neospornog likovnog umeća do detaljnog upućivanja u različite oblasti istorije, književnosti, etnologije, antropologije. Likovna umetnost Bosiljke Kićevac sažima i podrazumeva mnoga znanja. U Gombrihovoj knjizi “Umetnost i iluzija” kao likovni prilog pod brojem jedan navodi se Alenov crtež časa u staroegipatskoj slikarskoj školi. Na tom crtežu opčinjava njegova jednostavnost i, u isti mah, neverovatna individualizacija telesnih pokreta i izraza svakog od dvanaest staroegipatskih učenika. Opčinjava i sposobnost sagledavanja prošlosti. Sličnu jednostavnost u individualizaciji likova prepoznajem na ilustracijama i grafikama Bosiljke Kićevac, i sličnu sposobnost sagledavanja prošlosti. Pogledajte samo u izraze likova kragujevačkih učenika, u času pred streljanje, u godini 1941: na svakom su liku drukčije ucrtani strah, neverica i bol. Pogledajte fasade kuća na grafici koja predstavlja Ulicu Svetogorsku (u to vreme: Ulica Lole Ribara) u Beogradu: svaka je drukčija ne samo po spoljašnjim obeležjima svoje arhitektonike, nego po unutarnjoj sadržini koja joj daje smisao, po takozvanom duhu zdanja. Pogledajte u nebesa nad Beogradom, uhvaćenim iznad fasada kuća, iznad “Politike” u Makedonskoj, iznad Kalemegdana, iznad Ušća. Ta različna, a ista nebesa dozivaju se kroz vreme, i traju u vremenu, od onog Beograda još opasanog Šancem do ovog Beograda danas.

(Neobjavljen tekst kojim je Svetlana Velmar-Janković otvorila retrospektivnu izložbu “40 godina rada” Bose Kićevac u Salonu Muzeja primenjene umetnosti u Beogradu, 3. aprila 1996. godine)

Svetlana Velmar-Janković (1933-2014)