PRVE tri pesme objavio je kao gimnazijalac, davne 1957, a usledilo je šest decenija ogromne popularnosti među publikom “od sedam do 77” - Ljubivoje Ršumović do danas je jedan od retkih pesnika koje i deca i odrasli prepoznaju na ulici. Možda i ne znajući da je baš on napisao bar polovinu pesmica koje su generacijama ulepšale, i ulepšavaju detinjstvo.

- Tog marta 1957. objavio sam prvu pesmu u “Užičkim vestima”, a na jesen još dve u “Književnim novinama” - seća se Ršum. - Tako sam stekao status pesnika (i za te tri pesme, sedam godina staža), od tada mi teče radni i književni staž.

Veliki Ršumov jubilej, 60 godina rada, biće obeležen danas (7. aprila) u 11 sati, u sali “Donka Špiček” Dečjeg kulturnog centra Beograd. Mnogobrojni prijatelji i poštovaoci njegovog dela upotpuniće svečanost izvodeći pesme koje je napisao i tako prirediti najlepšu zabavu za decu.

* Jesu li te tri pesme bile prve koje ste napisali, ili ste i vi prve mačiće bacili u vodu?

- Pre toga sam bio strastveni čitač književnih časopisa, literarnih priloga u svim novinama. Pritom sam stalno pisao, i napisano slao uz propratna pisma redakcijama. Počeo sam da šaljem pesme sa 14 godina, a već tada sam imao napisan i sonetni venac posvećen jednoj devojčici u Čajetini. Do tog sam doba, do petnaeste, ovladao sintaksom, jezikom, gramatikom, čitajući tuđe pesme naučio sam šta je dobra, a šta loša rima...

* A kada vas je iznenadila prva knjiga?

- Bio sam student, i u prvoj polovini šezdesetih pojavila se ta mala knjižica sa nekoliko priča, “Tandara-mandara”. Do tog trenutka već sam važio za mladog pisca, i mlad pisac sam ostao evo sve do pre koju godinu, pošto ste vi novinari lenji i volite da prepisujete, pa ste mi tako održavali mladost.

* Imaju li danas ljudi omiljene pesnike, postoje li pesnici zvezde, kakvi su nekad bili Mika Antić, Steva Raičković...?

- Deca, dakle publika koja je na neki način moj fah, i danas imaju omiljene pesnike i pisce. Raša Popov, Dobrica Erić, Uroš Petrović... kada se pojave pred publikom dožive ovacije. Danas se uglavnom piše neka vrsta postmodernističke poezije, koja nije prijemčiva poput poezije Mike, Steve, Brane Petrovića...

HORSKA ČESTITKA UČESNICI današnje svečanosti u Ršumovu čast u Dečjem kulturnom centru Beograd su: Biljana Krstić, Ivana Negativ, Inspektor Blaža, Aleksandar Šapić, Zorana Pavić, Viktor Savić, Boda Ninković i Leontina Vukomanović. Program obeležavanja 60 godina uspešnog rada Ljubivoja Ršumovića vodiće čuveni televizijski voditelj i muzičar Minja Subota, uz muzičku podršku Hora Dečjeg kulturnog centra Beograd i Hora “Čarolija”.

* Koje ste pesnike vi čitali, koji su vam bili uzori?

- Užičkog pesnika Stevu Nestorovića, koji je objavljivan kao student, Slavka Vukosavljevića koji je, nažalost, ostao toliko poznat po “Kadinjači” da je ta poema u potpunosti “sakrila” njegove sjajne lirske pesme. Mića Danojlić, svakako moj uzor u to vreme, takođe je već objavljivao...

* Da li vas katkad umori odrednica “dečji pesnik”?

- Svakom ko me pita žalim li što sam ostao upamćen kao pesnik za decu, kažem, i time se branim, da pišem za decu u ljudima i ljude u deci. Kao što je Duško Radović prosto - pisao, a njegov “Plavi žaket”, čest u zbirkama dečje poezije, vrsta je ljubavne, malo ironične pesme čije su poruke namenjene odraslima. Baš kao i moja “Basna”, u kojoj je jedna ovca grdila ovna, iako štampana kao pesma za decu, ima konotaciju koju može da pojmi samo odrasla publika. Lično, mislim da deca imaju bolje i više estetske kriterijume neophodne da bi se primila jedna pesma. A i odrasli, kao i deca, vole pesme koje imaju duha, nešto od aforizma, stare mudrosti izrečene na novi način... Strašno je bitna i pozicija iz koje pesnik peva, tako se prepoznaje da li je neko nadaren ili se “sunča na mesečini”, čekajući da ga ogreje tuđ dar.

* Čitaju li, na kraju, ta naša deca, ili zaista beže od slova?

- Fascinirano knjigom će biti svako ono dete koje je odraslo s njom, koje je pocepalo dve-tri knjige pre no što je i naučilo da čita, ali koje će svakako zavoleti knjigu kao predmet i spoznati da je ona i velika tajna, i drugar u dokolici, i još mnogo toga... Ako im umesto knjiga kupujemo pištolje i puške uverljive toliko da samo što ne mogu da pucaju - onda ćemo, što da se lažemo, imati razuzdane i bahate mladiće. Zato je knjiga kao predmet vaspitno sredstvo, čak i kad se ne čita.

* Uči li se i vežba li se pesnički zanat, koliko je u njemu potrebno imati kondicije?

- Svakog dana, do danas, napišem po jednu pesmu, ranije sam i po deset dnevno, a sad samo po jednu, i ređam ih u korice makete “Prosvetine” enciklopedije, koja se tako puni sa 365 pesama godišnje. To je vrsta fiskulture duha, jer nikada se ne zna kada će inspiracija, koju je Šeli nazivao iznenađenjem duše, naići. Valja biti spreman.

* Postoji li danas pesnik kome se divite?

- Nema pesnika kog ja ne volim, to je i neka vrsta esnafske ljubavi, možda i pomalo subjektivno, možda i na štetu neke estetske istine, ako je možemo tako nazvati i ako postoji. Mislim da je doživljaj neke pesme ili slike, umetničkog dela, odjek u onome koji sluša, čita, a odjek je uvek dobar. Ako postoje neka ukalupljena estetska merila, ona spadaju u domen teorije književnosti - koju stvaraoci treba da znaju, ali ne treba da je se drže. Kao ni kritike, tek kritike ne. Recimo moj sonetni venac sa akrostihom “Mihailu i Milesi” imao je tačno 14 stihova, ali moj sledeći venac imao je katren više, jer je akrostih glasio “Branku, Mihailu i Vuku”.

* Pišete i prozu, lakše ili teže nego poeziju?

- Mnogo teže, mučim se oko svake pojedine rečenice, strane... Možda sam i staromodan, ali ogorčeni sam protivnik upotrebe ružnih, lascivnih reči i psovki po svaku cenu. Naravno, suštinski dozvoljavam i čak se borim za ravnopravnost svih reči, pa i tih, ali one moraju imati opravdanje. Možda sam pomalo zastrašen ulicom, uličarskim jezikom. Pa ipak žargon volim i svojevremeno sam predlagao Odeljenju za jezik SANU da izdaje na svakih nekoliko godina brošure sa žargonom, dok bi se izrazi stalno skupljali.


RŠUM O BRANČILU

Ršumović i Petrović

BRANA Petrović je bio pesnik grada, ali i pesnik ljubavi, pre svega pesnik jedne vrste radosti koja prerasta u neke mudre stihove koji postaju maltene aforizmi, odnosno neka vrsta uzrečica u kolokvijalnom govoru. Kao što se nekad svaka mudrost odmah pripisivala Dušku Radoviću, e takav pesnik je Brana, čije rečenice i počnu da se ponavljaju kolokvijalno, a da se i ne zna čije su.

Brana i ja sreli smo se kao gimnazijalci u Užicu, i jedne večeri nam je folklor zauzeo salu u kojoj je trebalo da držimo književno veče. Otišli smo u poslastičarnicu, napravili na brzinu plakat za taj događaj, a poslastičar nam je obećao da će on još da nas počasti - kaže Ršumović.

Ršum čuva sliku sa te “slatke” književne večeri do danas, a Branina ćerka je očevu sticajem okolnosti pronašla pre dva dana. I ustupila ju je “Novostima”.