Večita noć

IAKO na kraju Tolstojeve drame "Carstvo mraka" glavni junak, Nikita (uverljiv Ivan Đorđević), ne uspeva da prizna sve prave i preuzete zločine, Igor Vuk Torbica, reditelj, sa dramaturzima Molinom Udovički Fotez i Tijanom Grumić uspeva da otvori nov etički prostor iznad te, poslednje scene u komadu. Iza providne prepreke, umazane krvlju nevinog novorođenčeta, ubijenog u obezljuđenom besu, i Matrjona (do nakaznosti prostudirana Olga Odanović), i Anisja (odlična u transformaciji Hana Selimović) i Mitrić (pedofil u naznakama, Nikola Vujović), kao i ostali učesnici u majstorski postavljenoj bošovskoj freski zla i blata - Akuljina (Vanja Ejdus), Petar (Ljubomir Bandović), Aćim (Nebojša Ljubišić), Kuma (Anastasia Mandić), Marina (Ivana Šćepanović), Anjutka (Jelena Blagojević), Svat (Novak Radulović) postaju jedan lik - iskrivljena, ružna maska gluposti, dobokog, razdirućeg, patološkog bića dna istorije. Nova moralna provalija čeka nove nakaze.

Napisana pred kraj devetnaestog veka, kao poučan komad za narodska pozorišta, a o istinitom događaju, kada je čovek, na svadbi kćeri, odlučio da prizna užasan zločin, "Carstvo mraka" je surova drama, koja ne samo da dopušta nova tumačenja, nego je tok vremena nadograđuje, usavršava, dodaje joj značenja koja svet, jureći ka svom konačnom moralnom kraju, čak suštinski opravdava.

To morbidno pravdanje zločina nad nevinima je, čini se, razlog zbog kojeg se u ovom trenutku igra taj strašan komad, u nekim periodima i zabranjivan za postavljanje na ruske scene. Nije samo žena pokretač zla, koje čeka svoj red u sledu zločina, otkada Anisja otruje muža Petra, do Nikitinog čedomorstva nad svojim i pastorkinim nezakonitim detetom. Iako se mizoginija prečesto vezuje za Tolstoja, u "Carstvu mraka" su muškarci takođe do neprepoznatljivosti posuvražena (ne)ljudska bića. Nekadašnji sluga, sada gospodar i novi Anisjin muž, Nikita, podstaknut nezasitošću majke Matrjone, ne čeka mnogo podsticaja da bi postao zver. A kad odluči da sve prizna, to mu reditelj ne dozvoli. Nema oproštaja, nema rasterećenja, nema se kome ispovediti istina...

Najveća zasluga mladog reditelja je "formatiranje" glumaca, zaustavljanje njihove ekspresivnosti sitnim upadicama i gestovima, koji prekidaju furioznost zločinačke namere, daju mogućnost humora i relaksa, sa kojima se novo nadiranje tame čini još strašnijim. Pravi primer je Anisja Hane Selimović, koja, od namučene domaćice i zločinke na početku, preko zlostavljane žene u sredini, dolazi do uloge osvetnice, raspamećene luđakinje, kojoj ljubomora zatvara oči i koja je pravi inspirator ubistva deteta. U svakoj od pomenutih pojava, Selimovićeva je autentična, drugačija i istinita.Svedenim sredstvima uspeva da uspostavi preciznu dijagnozu strašnog društva, koje stvara užasne ljude.

Klaustrofobija (scenograf Branko Hojnik), iza staklene prepreke, lako prelazi i tu rampu.