Velika strast bačkog pustahije

KOMAD “Maestro” Milivoja Mlađenovića, čije je premijerno izvođenje večeras u somborskom Narodnom pozorištu (režija Milan Nešković) posvećen je umetniku koji je svetom proneo slavu ovog grada - slikaru Milanu Konjoviću. Ali pred publikom se neće naći samo priča o umetnikovom životu već i o njegovom odnosu prema stvarnosti, ljudima, politici. Pa i obrnuto: odnos države i vlasti prema znamenitom slikaru.

- Konjovićev život i delo imaju intenzitet i gustinu snažne drame. On je sav drama natopljena velikom strašću, putenošću. Taj “bački pustahija”, kako ga opisuje Isidora Sekulić, materijal je ne za jednu dramu, i ne za jedan žanr. Sve što takneš ima nukleus dramskog: školovanje u Pragu, pariske godine, povratak u Sombor, izložba u Pešti 1942. sukob sa likovnim kritičarima (tačnije propagandistima socijalističkog realizma u umetnosti), život u malom gradu.

* Konjović je umro 1993. godine, sećanja su i dalje sveža među njegovim sugrađanima?

- Živim u Somboru, sa ovdašnjim pozorištem trideset pet godina. Pamtim lik, glas, hod tog autentičnog Somborca. Uz Lazu Kostića, Veljka Petrovića, Ernesta Bošnjaka, Janoša Hercega, jedan je od najznamenitijih ličnosti dramske ovaploti. Pritom, ne mislim na faktografsku istinu: u njegovom dramskom liku ima istine koliko je prisutna i u likovima na njegovim slikama. Život Milana Konjovića, stvarne, istorijske osobe ima epske razmere. Događaje rascepkane i fragmentirane ukrstio sam s velikim događajima epoha u kojima je živeo i u kojima dominira stav i krik: “Neću da umrem! Svet nije završen, i nije dostižan, i nije ničiji. Ja sam svet!” Jezik istorije umetnosti, egzaktan i suptilan, pokušao sam da prevedem na jezik drame. Ukrštao sam biografsko i fikcionalno. Hteo sam da slike iz života slikara pretvorim u život slika Milana Konjovića.

* Kako ocenjujete njegov umetnički i društveni angažman?

- Zapamćena je njegova izložba u budimpeštanskoj galeriji “Tamaš” 1942. godine. Nije bio pošteđen zluradih komentara čaršije, iako je peštanska kritika hvalila njegovo delo i naglašavala njegovu nacionalnu pripadnost. Posle rata, kao protivnik “socijalističkog realizma” u umetnosti, bio je napadan i marginalizovan. Niko nije hteo da mu otvori izložbu u Beogradu. Malo je Somboraca koji pamte šta je značio za kulturni život grada, između istalog, i da je sprečio ukidanje teatra u ovom gradu, da je poklonio svečanu zavesu pozorištu.

* Da li ste tokom istraživanja otkrili neke nepoznate ili manje poznate detalje?

- Život maestra Konjovića pratili su, što iz prikrajka što javno, najznačajniji likovni kritičari i istoričari umetnosti, književnici, pesnici. Stvoreno je na desetine vrednih studija, eseja, ali i pripovedaka, pesama i drugih formi. Neprestano su ga opsedali novinari, pa teško da im je išta promaklo. Tragao sam za detaljima kojima bih učinio verodostojnim njegov lik i evo nekoliko manje poznatih pikanterija: kad je bio šestogodišnjak zagledao se u nećakinju Veljka Petrovića. Taj detalj upotpunjuje onu liniju njegove ličnosti koji ističe erotizam, telesnu “ugnutost” i “izgnutost”... Takođe, malo je znano da je Konjovića u mladosti lečio učenik Sigmunda Frojda ili da je hteo da tuži predsednika Vlade Cvetkovića što nije hteo da plati sliku koju je uzeo prilikom boravka u Somboru. Evo i potvrde o beskompromisnom stavu Konjovića prema slobodi i poštovanju umetnika: “Tužim ga zbog takvog ponašanja koje dolazi s najvišeg mesta. Zar je dostojno tako ponižavati, duhovno i materijalno, poslenika jednog naroda?” - bio je nedvosmislen naš umetnik.

* Slikari često stvaraju u fazama, u ovom slučaju ih je nekoliko: plava, crvena, siva, asocijativna, vizantijska...

- Konjović je stalno opominjao javnost da od njega ne traži “dokumentaciju prirode”. Tako ni u drami o njemu ne bi trebalo očekivati dokumentaciju stvarne osobe. Slikarske mene u drami nisu naglašene, one se čitaju u scenskom dejstvu kao odblesak prelamanja životnih situacija u njegovoj svesti, mašti, besu i magnovenju sa njegovih slika. Pa kad vlada plava boja, onda je ona lična, a kad je preplavi crvena, to je znak opšte pobune. Kao što je (ne jednom) rečeno u Konjovićevim žitima naizmenično tutnji grmljavina i blešti sunce! Naknadno, umetnička kritika, bilo likovna ili književna, sve te prolaske kroz različita stanja i faze imenuje, razvrstava, klasifikuje.

* Šta je u središtu vaše priče?

- Uzmimo da je to ispreturani, isparcelisani, magloviti i nestvarni “pejzaž života” umetnika, od gimnazijskih dana pa do kraja života. Umetnika, čiji je identitet određen vojvođanskim, srpskim, balkanskim poreklom i koji se na nagovor žene Eme (srednjoevropljanke), “glavom punom Evrope” vraća u Sombor. U grad zakrivljenih i tamnih ulica kojih se plaši, bez obzira na to što ih glorifikuje i zove “zagrljenima”. Ema instinktivno oseća njegovu nelagodu u Parizu, da je tu isključen i bez tla. Oseća da će u tom Somboru naći toplo, meko utočište, gde će “Davidovom sinu hor poštenih Somborkinja i Somboraca” da se klanja, ali iza leđa podgurkuje, opanjkava, s ciljem da ga svede na meru palanke, da ga prilagode sebi. Paralelno, umetnički genije je i u stalnom varničenju sa horom kritičara. Njega, rešenog da nikad ne umre (a pogotovo ne od “grčeva skromnosti”, kako je govorila njegova saradnica u Galeriji) u stopu prati jedan somborski glumac “kakvih više nema”, a koji je oličenje i udesa, i pogađača sudbine i dugog života umetnosti... Za tu priču ubeđen sam da je reditelj Milan Nešković jedan od najpozvanijih jer ume vešto da prevede jezik drame na sintaksu pozorišta. Ima osoben, neimititavan, moderan rediteljski rukopis, dar da niz mikrosukoba u drami stopi u pozorišno potentnu misao i opšti simbol.

* Poznato je da su među umetnicima slikari najdugovečniji. Osim činjenice da su u prilici da se osame i žive izvan društvenih i političkih dešavanja, postoji li još neko objašnjenje?

- Ako se cilja na eskapizam kao sredstvo mira i spokoja, pa time i dugovečnosti, to za Milana Konjovića ne važi. On je duboko angažovan, iskreni branilac umetnosti. Prek, srdit, narcisoidan. Kaže: “Ja nisam narcis, ja se ne ogledam u vodi nego u svemiru”. Ali bi mogao znati - neko u izolaciji ne može da preživi, a nekome je potrebno stalno brizganje krvi, suza i drugih telesnih tečnosti, jarost i bes. Konjović je govorio da umetnik, ako je pravi, ne treba da pazi i da se suzdržava. Ne treba da pravi kompromise i ulazi u politiku. Jer je “politika zla, đavolja stvar”. Zato on i jeste moj dramski lik.

* Da li će predstavu “Maestro” uskoro videti i beogradska publika?

- Zahvaljujući predusretljivim kolegama i prijateljima, 23. marta, nepune dve nedelje posle premijere na matičnoj sceni, uslediće i beogradska premijera. I to na Velikoj sceni Narodnog pozorišta.