POZORIŠNA KRITIKA: Dekorativni blef

TO što Molijerov Don Žuan podvlači da će dobro govoriti samo o sebi, nije pravi trag ka željenom tumačenju tog kako složenog, tako i "provaljenog" sindroma ("donžuanizam"), omiljene poštapalice mnogih psihoterapeuta. U srcu mane, nazvane po najvećem ratniku protiv svake konvencije u svetskoj dramskoj literaturi, uopšte nije traganje za ljubavlju, ni duhovnom, ni telesnom. To je razarajuća žudnja za stalnom promenom, koja Don Žuana "žednog" vodi iz pobede u pobedu - do neminovnog poraza, konačne fizičke smrti.

Kao "sam svoj majstor", Gorčin Stojanović voli da kreira i scenografiju za svoje predstave, koja, kao ovog puta, postaje, čini se, značajnija od tumačenja samog komada na sceni. Ogledala, budilnici, metronomi, haljine koje gore... postaju deo mehanizma koji bi trebalo da pomogne čitanju pogubne Don Žuanove potrebe, ali samo smetaju svojom nedoslednošću.

Ima svega u ovom "Don Žuanu". Videvši u Vojinu Ćetkoviću svog junaka, reditelj je svesno i namerno iskoračio iz stvarnog razloga za postavljanje na scenu simbola, koji je svoje ime dao čak i pojmu u psihopatologiji. Strast za večnom promenom, zavodljiva, pogubna, zametna, važnija od života, nije ni bila, dakle, u prioritetima za postavljanje ove Molijerove komedije. Možda, donekle, u liku Zganarela, koga je Sergej Trifunović, kao sve svoje uloge, igrao silovito i samodestruktivno (a izbor pesama koje peva ili pevuši uz gitaru nikom nije bio jasan). Trifunovićev manir je često izazivao simpatije u publici.

Refleksivnost zapadnog intelektualca, koga je igrao Ćetković, primerenija bi bila nekom egzistencijalističkom komadu, koji bi se rado narugao pojmu empatije kao takve. Don Žuanu ništa nije sveto u ratu sa prolaznošću i klišeom. Njegovom tumaču se sve to činilo pomalo "smornim".

Sonja Vukićević, kao Vreme, našla se "u nebranom grožđu". Sama sebi nije mogla da da smislenu radnju. Katarina Jovanović (Pakao) se slabo čula od zvuka sopstvenih muzičara.

Anđelika Simić (Dona Elvira), Vojislav Brajović (Don Luj), Milica Janevski (Šarlota), Jovana Gavrilović (Maturina), a naročito Marko Baćović (Don Karlos) i Dubravko Jovanović (Don Alonso), groteskno popeti na koturne, nisu bili preterano ubedljivi, a ni dovoljno artificijelni, da bi se to moglo, eventualno, tumačiti kao dekonstruisanje Molijerove namere da u uvijenoj formi i domišljato kaže istinu. O vlasti, na primer.

Napokon, i poruka, zbog koje JDP postavlja ovaj tekst, odbrana lične slobode pred diktatom nametnutih društvenih normi, izgubila se u stilskom nejedinstvu i opštem šarenišu ove predstave.