Razara nas sumnja

ŠUM čini hiljadu glasova od kojih se nijedan ne čuje. I prostor našeg života možemo objasniti pojmom šuma, a to znači da nam se misli roje, poruke i vesti patogeno umnožavaju, a svetlost oko nas zuji. Poražava nas količina informacija kojima smo zasuti. Dominantno osećanje takvog prostora je sumnja.

Ovako ambijent u kom živimo opisuje mlada, ali višestruko nagrađivana umetnica Tijana Kojić, naglašavajući da će posle ciklusa "Skepsis", predstavljenog nedavno u Galeriji ULUS-a, upravo šumovi koji "mute" sliku stvarnosti, biti preokupacija serije novih radova.

- Svaki moj aktuelni ciklus je prirodni nastavak prethodnog - objašnjava umetnica. - Izložba u ULUS-u za temu je imala skepsu, koja često prerasta u sumnju. Sumnja je simptom naše savremenosti. Više ne postoji uporišna tačka, jer je sumnja toliko jaka, da troši svaki čvrst oslonac. Trenutno me interesuje da se pozabavim prostorom u kom se sumnja rađa, a to je šum koji naseljava ambijent u kom živimo.

U svojim dosadašnjim ispitivanjima osećajnosti i unutrašnjeg sveta savremenog čoveka, Tijana Kojić je ispitivala i različite oblike likovnog izražavanja:

- Kao što je celovitost "Skepsisa" podvlačilo prisustvo crvene boje, kao boje našeg unutrašnjeg mraka, jer je temperatura sumnje crvena, sada će šum morati da dobija neke drugačije oblike, a možda i boje.

Izložbe na kojima je tokom prethodne godine svoja dela predstavila u inostranstvu (od Pariza do Skoplja) bile su korisne, kako kaže, isključivo za ličnu razmenu iskustava.

- Za neku ozbiljniju recepciju bilo kog dela, na bilo kom kraju ove planete, potrebna je institucionalna podrška u najširem smislu te reči - tvrdi sagovornica. - To je ono što izostaje na svim nivoima, a pogotovo kada su u pitanju mladi autori. I dalje je ono što radimo i na domaćem terenu i kada se krećemo van granica zemlje, pre svega na nama samima: da izdržimo, da logistički podržimo i organizujemo. Za neki dalji domet potrebna nam je ozbiljnija podrška.

Vremena koja nisu dobronamerna prema stvaraocima, nisu ovu slikarku, koja je i docent na Fakultetu primenjenih umetnosti, obeshrabrila da neprestano i marljivo radi:

- Imam elementarnu potrebu da radim, a često zaboravljamo koliko nam je ta potreba bitna - tvrdi Kojićeva. - Naš neki pradavni predak nije preživeo samo zato što je znao da ulovi nešto i prespava gde treba, već zato što je bio sposoban da sebi napravi skolnište, alat, a kasnije i nekakav zapis o svom životu. Ono što nas je kao vrstu održalo jeste kreativnost. Potreba za kreativnošću je slična potrebi za snom, ili za samoodržanjem.

KULTURNI VAKUUM

ČESTI zajednički nastupi likovne generacije kojoj pripada Tijana Kojić su, prema mišljenju sagovornice, prirodni odgovor na kulturni vakuum u kom živimo:

- Osetili smo to isisavanje vazduha i hteli da ispunimo prostor koji je po našem utisku ostao prazan. Sumnja u relevantnost onoga što radimo, u odnosu na naše geografske, kulturološke i ostale koordinate u kojima živimo je problem koji se ne odnosi samo na moju generaciju.

GOVOR METALNOG LIMA

METALNI lim ostaje polje mog istraživanja - kaže umetnica. - Kao materijal on je već ponudio mnoštvo mogućnosti da se kroz njega likovno izrazim, progovorio i dao nekakve nove sugestije kako može biti iskorišćen.