Tajkuni i umetnici

TRANZICIJA je zajednička tema obe ove predstave, pa bi se moglo reći da izvesno magično popodne "pada" u surovo novo doba.

Vuk Bošković svoje istraživanje za tekst predstave "Novo doba" (Bitef teatar) zasnovao je na ubitačnom dejstvu društvene tranzicije (sveopšteg muljanja) na ovdašnja (slaba) ljudska bića, razapeta između svojih nevelikih sposobnosti i enormnih apetita za moći i lovom, a ponekad i za željom da se, po višku savesti i čestitosti, bude iznad sredine u kojoj se živi, što je, zna se, borba sa vetrenjačama. Mirjana Karanović, moćna glumica, igrala je dve takve žene: menadžerku, koja ima i tajnu biografiju i strepi da se ona ne sazna, a "uzbunjivač" je, ali ne zbog istine, nego iz lične koristi, i drugu, profesorku bez velikih moralnih prohteva. Transformacija uloge onoga koji mobinguje u mobingovanog, sve do mere žrtve, opšti je smisao ovog društveno angažovanog projekta. Boris Isaković, kao bahati političar i ratni zločinac i kao poniženi profa-knjižar, bio je, namerno, valjda, isti čovek, u dve životne uloge. Da nije mučitelj, bio bi žrtva, sudbina je i trenera za uspeh, koga je igrao Ermin Bravo. Snežana Bogićević je, u dve uloge, ubedljivo odigrala univerzalnu žensku sudbinu na ovim prostorima, pokazujući obe strane uspeha, podjednako tragične. Mladi Slaven Došlo je istinito bio odvratan, kao manipulator i nasilnik, što je prečesto u tranziciji i karakterna osobina.

Dino Mustafić je, standardno tačno, kao muzičku partituru razložio ovu istinitu fugu.

***

"Magično popodne" Volfganga Bauera, (Atelje 212), austrijskog pisca, rediteljka Ana Grigorović je pročitala kao dokolicu besposlene mladeži, sa tragičnim krajem. Za "šezdesetosmaše", kada je pisana, ova drama za četiri lika je, verovatno, bila avangardna. Danas, jedan nabeđeni pisac, njegova zaludna devojka, njegov pajtos, koji voli da "dune" i njegova devojka iz sveta mode, već su kliše. Varirali su temu "zlatne klateži" na izuzetno zanimljiv način, ako se govori o glumačkoj igri. Koloritan Branislav Trifunović i šoumen Ivan Jevtović su sasvim dovoljno bili sirovi, da održe ovu filozofsku priču na univerzalnom nivou. Devojke, uverljiva Jelena Stupljanin i koncentrisana Dubravka Kovjanić su predstavile dva ženska bića, potpuno ista u zloupotrebi ispraznosti svakodnevice. Brigit (Jelena Stupljanin) će, u trenutku rastrojstva, počiniti zločin. To čini magičnim ovaj trenutak i popodne, koje je, dobrim dramskim ritmom, Jelena Mijović (dramaturg) učinila bliskim savremenom gledaocu, "navučenom" na medijski saspens.