Svet je pun obmana

SVAKO vreme je vreme za vodvilj, jer on nudi mnogo toga: poruku, metaforu, dobar zaplet, identifikaciju sa junakom. Pitanje je samo dominantne pozorišne estetike. Zato u tom, na prvi pogled "lakom" žanru, nije čudo da je Fejdoa na nemački prevodila Elfrida Jelinek, a Labišove komade Danilo Kiš.

Ovako, za "Novosti", objašnjava reditelj Boris Liješević svoje razloge za prvi vodvilj u karijeri: Fejdoov "Hotel Slobodan promet", čije je premijerno izvođenje večeras u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.

- Taj žanr ima bravu za koju je potrebna zrelost da bi se pronašao pravi ključ, da se u piscu prepozna vrednost i ništa ne pokvari učitavanjem i dodavanjem. To nije kalambur. Sve podleže zakonu veravotnoće i treba ga tretirati kao realističan komad. Fejdo je pisao o ljudima koje je svakodnevno susretao u restoranu "Maksim", on je u dušu poznavao francusku građansku klasu. Njegovi likovi su arhitekte, preduzimači, apotekari, domaćice...

Poznati reditelj podseća da se isti komad igrao u zemlji i okruženju, ali pod različito prevedenim naslovima, kao "Hotel slobodne ljubavi", "Hotel Promaja", a poznat je i film "Hotel Paradizo".

- Sad je došlo vreme baš za ovaj naslov. U našim životima sve češće se čuje slobodan promet, slobodna razmena, slobodna trgovina. U vodvilju se misli na slobodnu ljubav i prostituciju. Ali, zar se baš u tim slučajevima ne kaže za nekog da se "dao u promet"? Slobodni promet je osnovni postulat savremenog društva. Kad se dovede u vezu sa prostitucijom dobija još jedno značenje. Ovo je komad o laži i obmani, u kojoj svako svakog obmanjuje: muž ženu, žena komšinicu, obmanjuje se i hotelijer, policija. Piščevi junaci nemaju prošlost, ništa se nije dogodilo pre prve replike. I zato je to svet za sebe, sve je sad i ovde.

Liješević se, inače, na ovdašnjoj sceni s velikim uspehom okušao u dokumentarističkom teatru, našoj i svetskoj savremenoj dramaturgiji, novim ruskim piscima. Koji su njegovi rediteljski imperativi?

- U jednom momentu shvatio sam da dobro pozorište ne zahteva nužno junaka koji ima veliku ideju ili upada u nevolju, stičući iskustvo koje će ga prosvetliti a s njim i nas kao publiku... Za dobro pozorište potreban je neko ko je u problemu i neko drugi na sceni ko za to ne zna, ali nehotice stvara još veći problem. U tu matricu možemo da stavimo i Raskoljnikova i Šandebiza. Pozorište ima neki svoj estetski doživljaj koji nije nužno literarni, duhovni, ideološki. Publika je "zaštićeni svedok" jer gleda taj splet slučajnosti i u gledaocu se budi ona naivna i nevina, iskonska želja za teatrom.

Uostalom, ističe naš sagovornik, vodvilj je "evergrin" jer otkriva prirodu pozorišta koja izvire iz same srži teatra: to je da jedan junak ima svoju dramu. Ono što vodvilj razlikuje od tragedije, na primer, su motivi - telesni, plotski, koji za moguću posledicu imaju bruku i razotkrivanje laži:

- Fejdo je bespoštedan prema svojim junacima. Ne daje im čak ni velike drame. Piše o svetu koji živi u četiri zida, u svom komforu, a onda kad poželi da izađe napolje pisac ga kazni tako što se sve uroti protiv junaka. Kao da mu kaže "vraćaj se kući, nisi ti ni za kakve avanture..."

RITAM POSEBAN SASTOJAK

U VODVILjU je sve dovedeno, kako kaže reditelj, do apsurdnog momenta iz kojeg nije moguće izaći. I to u vrtoglavom ritmu, bez kojeg nema dobrog vodvilja:

- Ritam se gradi, a da bi se postigao, nužan je dobar "štrih". Francuska dramaturgija bliža je Didrou nego Stanislavskom. Francuzi znaju da neguju ritam i koliko je on važan. Zato ovakvo delo treba prvo analizirati, a onda graditi scenu po scenu. Ritam se pojavi sam od sebe. To vam je kao ukus dobre torte - ne postiže se jednim sastojkom.