Duško Kovačević o predstavi Hipnoza jedne ljubavi: Bićemo manjina u Srbiji

PRI kraju rada, kao reditelj, teško da mogu da prepričam šta je pisac hteo da kaže. To je priča koja ne može da se prepriča, a privatno me veoma uznemirava. Uostalom, svi moji komadi nastali su zbog "nesporazuma" sa sobom ili svetom oko sebe - našalio se juče Duško Kovačević, uoči premijere svoje nove drame "Hipnoza jedne ljubavi" (u režiji pisca), koja će premijerno biti izvedena 17. decembra na sceni Zvezdara teatra.

Kakvo je interesovanje za predstavu najbolje svedoči podatak da su i tri reprize do kraja decembra već rasprodate.

- Na sceni je globus, kao simbol planete, jer ne živimo samo u svom dvorištu i zemlji. Ta priča o šumaru i njegovoj ženi, prvim komšijama, njihovoj deci koja su u inostranstvu, govori da će na kraju ostati samo troje ljudi da "čuvaju" planinu - ističe Kovačević. - Svako od nas ima nekog ko je negde u svetu. Bojim se da će jednog dana moje drame potomci slušati na engleskom: ako ovako nastavimo da nestajemo, postaćemo nacionalna manjina u sopstvenoj zemlji, pa možda neki drugi jezik postane prvi. Zemlja bez naroda ne postoji, na periferiji Srbije već nas više nema... I kao sve moje drame podignuta je na jednu vrstu metafore, ispričana kroz elemente komedije.

Pisac i reditelj dodaje da je glumce birao kao selektor, tražeći najbolji tim, počev od "golmana" Ljubomira Bandovića.

- Pred nama je tema koja je svima poznata, usputna. Ali, kad se nekoliko meseci njom bavite, zadrhti vam brada, plače vam se, naježite se - kaže Bandović. - Igram roditelja koji želi da mu dete ode, ali mora da pazi šta želi i šta ostvarenjem te želje gubi. Kad je kuća prazna, onda vam je duša na promaji...

U predstavi igraju i Anica Dobra, Nina Janković, Dragan Petrović Pele, Uroš Jakovljević i Ivan Mihailović. Kompozitor je Vladimir Marković, kostimograf Marina Medenica, scenografi Nenad Brkić i Nikola Nikolić, a koreograf Milan Gromilić.

NESTAJEMO

- SVAKE godine u Srbiji nestane jedan manji grad od 40 do 50 hiljada stanovnika. Toliko nas je manje jer odlazimo - napuštamo zemlju, selimo se u neke druge krajeve ili put neba... Jedina nada je ljubav prema bližnjima i zemlji kojoj dugujemo sve što imamo - kaže Kovačević.

ZA KOGA GRADIMO?

- SAMO nacionalna strategija koja se zove briga o porodici, mogla bi da spreči odlazak ljudi iz zemlje - nedvosmislen je Kovačević. - Nema ničeg važnijeg u politici i budućnosti Srbije. Lepo je što se zida, gradi, renovira. Ali, suštinska briga je ko će putovati tim putevima i naseliti te kuće? Ne bih sad nabrajao nekoliko naroda, koji su već spakovali stvari da nasele našu zemlju...