Milena Marković: Pisanje je opstanak

PRAVI pesnici uvek osećaju svoj narod. Oni mogu taj narod da mrze i vole u isto vreme, kao što je mrzeo i voleo Džojs; mogu i da budu ironični, kao što je bio Oskar Vajld; mogu da budu ambivalentni kao Bajron. Ali moraš biti medijum onoga što te je napravilo. Inače, čega si pesnik? Marsa? Okeana? Kog si jezika pesnik? Ti moraš da budeš pesnik svoga naroda, na određen način. I kad si medijum, osećaš da nešto nije u redu.

Ja spadam u red pisaca koji su počeli sa jednom kukumavkom - eto, kako nam je bilo super dok nisu došli ovi seljaci. I sada mnoge moje kolege koje imaju 50 ili 60 godina i dalje to pričaju, što je komično, malo tužno, a malo i odurno. Ja sam tu, ipak, bila malo ozbiljnija, pa sam rekla, ne znam da li nam je bilo super, ali ajde da mi vidimo kako, gde i zašto počinje problem. Detektovala sam da problem u suštini počinje od strane moćnika i vladara sveta.

A moj lični problem s tim je sledeći: ti si jedan mali narod, imaš veliku opasnost da ti se ugasi jezik i da te ne bude. I to nije pitanje patriotizma već čistog opstanka. Znaš, pritom, da si kvalitetan i da je ono što si napravio u tom jeziku, kao i mnogi drugi - vredno. Pratiš šta se dešava i vidiš ono što je Bunjuel davno detektovao kada je rekao "ima u Paragvaju boljih pisaca od Hemingveja, ali Paragvaj nema vojnu silu da ubedi svet u to". To je ono što mene frustrira. Nepravda me dosta pokreće, stalno je osećam na raznim nivoima.

(Sputnjik)

Milena Marković, pesnik i dramski pisac