SAMA odluka da se osnuje Srpski PEN centar i pristupi Međunarodnom PEN 1926. godine, već među prvih dvadeset nacionalnih centara u svetu, mnogo govori o vitalnosti našeg književnog kruga tog vremena. Bilo je to na inicijativu Isidore Sekulić, baš kao što je pet godina ranije, književnica Ketrin Doson-Skot u Londonu izašla s takvom idejom pred grupu engleskih pisaca i pridobila ih za osnivanje PEN-a.

Ovo u razgovoru za “Novosti” kaže Vida Ognjenović, predsednica Srpskog PEN i potpredsednica Međunarodnog PEN.

* U proteklih devet decenija PEN je bio na velikim iskušenjima?

- Osnovan, po ugledu na Društvo naroda, kao pokret književničkog otpora ratu i protiv svakog ideološkog, rasnog, verskog i nacionalnog nasilja, PEN je i u društvima razvijene parlamentarne demokratije već u startu podozrevan kao previše liberalno udruženje, a šta tek reći za totalitarne režime. Tako da je iskušenja za ovakvo književno povezivanje bilo napretek. Pa možda su baš ta iskušenja i učvrstila postojanost pisaca da ne posustaju u odbrani mira, slobode govora, jednakosti među ljudima i autorske autonomije knjige, što su bila osnivačka i ostala do danas načela PEN-a. I tako evo, skoro čitav jedan vek. Ta dosledna volja na jednoj strani, a nasuprot njoj ratovi. No ni svaki mir nije obavezno donosio uslove za miran razvoj, već i razne ideološke isključivosti, gvozdene i verske zavese, tradicijske tabue. Dakle, PEN je bio i sad je na velikim iskušenjima, ali i on je u međuvremenu postao velika, planetarna organizacija sa 153 centra i nešto oko 20.000 članova...

* Koje su najznačajnije odluke (ili reagovanja) ove naše asocijacije u novije vreme?

- Svakako pravi veliki podvig obnove PEN-a, sada davne 1962. godine, nakon 17 godina zabrane u novoj, posleratnoj Jugoslaviji. Pisci među njima, Andrić, Vasko Popa, Desanka Maksimović, Jovan Hristić, Predrag Palavestra, Miodrag Pavlović i drugi uspeli da se izbore sa ideološkim stegama i da obnove rad PEN centra koji je posle rata raspušten kao buržoaska klasno štetna, sumnjiva zapadnjačka, zavrzlama. I da održe Kongres na Bledu. A da biste procenili kakav je to uspeh, podsetiću vas da će mnogi PEN centri u zemljama iza gvozdene zavese čekati pad Berlinskog zida da bi se obnovljeni pridružili međunarodnoj PEN porodici.

* A koje su važne odluke donete u poslednje dve decenije, posle raspada Jugoslavije?

- Jedna od važnih odluka je odbijanje dotacije tadašnje države, u znak protesta protiv Miloševićeve politike. To je bio ozbiljan rizik za opstanak. Teško smo ga izdržali, ali nismo popustili. Smanjili smo troškove na minimum, sami smo finansirali putovanja i održavanje kancelarije, nalazio se i pokoji sponzor. Sve u svemu preživeli smo, ali s dosta muke. Sećam se da je za put u Santjago de Kompostela na Kongres kud smo išli David Albahari i ja, PEN pozajmio pare od Jevrejske zajednice, gde je Albahari tada radio, pa smo vraćali na rate, uglavnom od svojih para.

Značajnom odlukom smatram i to što je naš PEN centar odlučio da zatraži kolegijalno razumevanje od Kongresa da ne budemo isključeni iz rada Međunarodnog PEN-a za vreme sankcija. I to smo postigli. Ističem i to da je Srpski PEN centar pokrenuo i izdavačku delatnost, što je bila dobra odluka. Objavljeno je na engleskom nekoliko značajnih antologija, te kataloga pisaca, zbirki pesama i eseja, kao i Istorija srpske književnosti. Uz to branili smo ljudska, moralna, radna i autorska prava pisaca i drugih ugroženih građana, kao i žrtve političkih i drugih progona.

POSLERATNA GENERACIJA

* KOJI su srpski pisci intelektualci ostavili najveći

trag u radu PEN-a?

- Teško je sad ovako na prisećanje praviti rang-liste. Mislim da su osnivači, pisci između dva rata bili veoma aktivni u promociji, plasmanu i tumačenju književnosti, naporedo sa prevođenjem svetskih dela. Njima zahvaljujući cvetalo je kvalitetno izdavaštvo, gostovali su pisci iz raznih krajeva sveta. Naša književna javnost je bila življa i obaveštenija nego ikad. Treba istaći učinak posleratnih francuskih đaka, vrsne prevodioce, Ibrovca, Milačića, zatim esejiste: Bogdana Popovića, Isidoru Sekulić, Anicu Savić Rebac, Kašanina, pisce: Andrića, Rastka Petrovića, Dučića, Desanku i mnoge druge. U posleratnom periodu to je bila Jara Ribnikar, zaslužna za skidanje zabrane i nastavak rada PEN-a, a zatim Predrag Palavestra, Jovan Hristić, Bogdan A. Popović i ko će ih sve nabrojati...

* Borba protiv cenzure jedan je od glavnih zadataka PEN-a. Gde su danas u svetu najugroženije slobode pisanja, mišljenja i govora?

- Ni razvoj društva, ni procvat tehnoloških mogućnosti nije nažalost ugrozio cenzuru. Naprotiv, i ona je razvila svoje mimikrijske oblike i sve je teže dokaziva a sve žilavija. Ugašenih časopisa, zabranjenih listova, i pisaca koji robijaju zbog javne reči ima u skoro svim zemljama, trenutno ih je na stotine u Turskoj, Meksiku, Egiptu, Kini i drugim zemljama. Gde najviše, ne znam, ali, što kaže poznati turski pisac, i jedan je najviše, jer otvara kapije toj vrsti “krivice”.

- PEN veoma mnogo radi na tome. Odboru za jezička prava i manjinske jezike predsedava jedna naša bivša zemljakinja, Slovenka, Simona Škrabec, sada udata u Kataloniji, pa zapravo ima iskustva sa malim jezicima iz prve ruke. Taj odbor je u saradnji sa Uneskom izvršio izvesna istraživanja i naš Centar je u tome učestvovao. Na Kongresu u Kanadi podneta je Rezolucija o jezičkim pravima koja će ući u Uneskovu dokumentaciju. Radi se na kodifikovanju jezika koji zasad postoje samo u govornom obliku i polako se gube opadanjem broja onih koji se njime sporazumevaju. Inače, naš Odbor ukazuje i na to da je na delu ozbiljna jezička kolonizacija gde oni jezici kojim govore brojni narodi brzo gutaju manje jezičke grupe.