SVAKO je nosio muku na svoj način... Od trajne neutešnosti do nerealnih ambicija, od ushićenja koja su dolazila ni iz čega do potonuća u najdublje virove. Ovako Aleksandar Jugović (1975) predstavlja svoje junake u novom romanu "Opsenari", sve same gubitnike okovane svojim nesrećnim sudbinama u čamotinji provincijskog grada.

U romanu čiji su izdavači "Albatros plus" i "Knjiga komerc" prepliću se slike stvarnosti i fantastike.

* Roman se završava kataklizmičnim prizorom potopa Čačka, posle koga se postavlja pitanje: da li možemo da pobegnemo od sopstvene nesreće?

- Postoji tumačenje našeg sveta kao boravka u paklu zbog grehova prethodnog života. I zaista, u stvarnosti, kao i u romanu, sve pati. Ljudi, životinje, sva priroda. A mi, mi ne živimo, već trošimo vreme. Čak i da čovek sve nesreće uspe da izbegne, opet mu nema spasa. Ograničeni smo na život. Uokvireni. I tako svet ide napred, a pojedinac se od njega svakako oprašta. Otuda toliko straha.

* Odakle crpite inspiraciju za likove koji predstavljaju Srbiju koja se otima novom dobu?

- Oni su se sa jadom susreli kada su dobro upoznali svog najvećeg protivnika, njegovo veličanstvo - život. I hoteći da ga pobede ulaze u nadahnuća. Oni čak misle da će mu nauditi ako ga budu krvnički trošili. I po pravilu iz te borbe izlaze satrveni. Ti ljudi iz fusnota, sa margine, osećaju bivstvovanje kao teret i muku. Njihovi planovi se nisu ostvarili jer su zavisili i od planova drugih saživotnika. Jednostavno, sunce tim nesrećnicima zaklonile su sudbine drugih. Zato žive u sopstvenoj senci. I porazu.

* U kojoj je meri potop u vašem romanu metafora naše stvarnosti?

- Nebo, koje nas kao neko poslednje i trajno konačište čeka i odozgo posmatra, više ne može da ostane nemo pred tolikom količinom zla razasutog u toj varoši koja na mikroplanu odslikava današnji svet. Želi da nas ošine svojim bičem, jako, jer smo potpuno ravnodušni na sva upozorenja, čak imajući svest da ubrzavamo kosmičke procese nestajanja naše planete. Međutim, nema iskupljenja ni kroz taj potop. Klupko zločina se odmotava, kako sumorni dani gomilaju oblake nad gradom i kako se Morava budi. I priroda želi da poravna račune.

* Da li, ipak, ima nade?

- Ono dobro, koje se izgleda sada veštije krije nego u nekim vremenima iza nas, možemo ponovo tražiti u nama samima, u duhovnosti i moralu. To je način da budemo spaseni. Mnogi su se stisli u svojim zidovima, a plaćaju životu kiriju. Pošto nemaju alternativu, pate zbog tog surovog monopola, dok naplatu vrše najgori. Potrebno je upravo da se ljudima koji su se povukli, a nisu izgubili integritet, osnaži vera u mogućnost trijumfa duhovnog nad materijalnim.


OD USHIĆENjA DO POTONUĆA

* VAŠE dve drame, "Rulet - ples" i "Srpska Lajka" izvode se u Beogradskim dramskom, odnosno Narodnom pozorištu. To su komedije, ali obojene crnim humorom...

- Kroz žanr komedije se jezgrovito mogu prikazati karakteri ljudi koji imaju neizmeran entuzijazam i velike ideje neutemeljene u realnosti. Oni ispred kojih je sve tu, samo treba da zakorače u bolje sutra, ne ulažući nikakav trud. Međutim, put od ushićenja do potpunog potonuća u more razočaranja dovodi ih do samospoznaje.