SVEKOLIKI stvaralački opus Đorđa Kadijevića, kako filmski tako i prozni u kojem ga sada upoznajemo, zasnovan je na uverenju da mi živimo u jednom beskrajno tuđem svetu u koji smo bačeni - zapisao je dr Dejan Ognjanović u pogovoru knjige “Božija volja” (“Orfelin”), fragmentarnog romana zasnovanog na autorovim ličnim iskustvima i opažanjima iz doba dečaštva tokom Drugog svetskog rata, doživljenog mahom na Umci, u okolini Beograda. To je ono što je Kadijević prihvatio od Kamija i Sartra, smatra Ognjanović, ali što je, pre nego što je uopšte pročitano, prvo bilo snažno proživljeno.

Sam Kadijević veli da je “Božija volja” knjiga izrasla iz njegovog revolta, gneva, i pobune, te da njegov revolt jeste “kamijevski” - oslobođen bilo kakvih iluzija da će se čovek ikada promeniti.

- Naš naraštaj se nalazi na jednoj nizbrdici vrlo neprijatnoj za život, doživeli smo tu nesreću da vidimo najgoru sliku o čoveku koja se može zamisliti - kaže Kadijević. - “Božija volja” je knjiga dubokog revolta, na kraju jednog dugog ljudskog veka prepunog najstrašnijih slika koje govore o padu čoveka u svakom smislu, istorijskom, političkom, moralnom... Stoga mi je bilo muka i da pomislim na učtivi jezik jednog Albaharija ili Pavića - njihova literatura nije ono što moj gnev traži. Ova knjiga je zato pisana vrlo bezobrazno, nisam zazirao od najvulgarnijih izraza, koristio sam jezik kakvim se zaista govorilo, i dalje se govori, stil koji nije karakterističan za mene, koji sam kao mlađi bio vrlo uzdržan i pristojan. Jezik ove knjige ne preza od najbrutalnijih izraza, jer taj moj apsolutistički, fundamentalistički pesimizam izbija upravo u brutalnim slikama. Znate, jedan Jevrejin je na pitanje šta mu je najteže palo od svega što je proživeo u Aušvicu, odgovorio da mu je od svih tih užasa najteže pao - gubitak vere. Ja sam izgubio veru, veru u čoveka, u sve ono u šta sam želeo da verujem.

DISTANCA OD IDEOLOGIJE IAKO opisuje okruženje u kom su, sticajem okolnosti, dominirali četnici, Kadijević u svojoj prozi, baš kao i u filmovima, gradi jasnu distancu od ideologije, ma kog predznaka ona bila, zapisao je Ognjanović, koji je sa “Božijom voljom” otvorio ediciju “Gluvo doba”. Urednik dodaje da osećaj tuđinstva, ali i nagoveštaji strave prožimaju celu knjigu, nominalno realističku: - Mrakovi sveta ovde opisanog ne mogu se svesti na običnu psihologiju ili sociologiju ili konvencionalno shvaćenu istoriju. Ne treba zaboraviti da je Kadijević, paralelno sa svojim istorijskim freskama, takođe i pionir srpskog filma fantastike i strave. Svest o začudnom i onostranom kod njega nikad nije daleko, čak i unutar uslovno realističkog prosedea.

“Božija volja” na neki način se može “čitati” i kao završni deo planirane trilogije, koju je Đorđe Kadijević započeo filmovima “Praznik” (1967) i “Pohod” (1968), a nameravao da zaključi realizacijom scenarija “Kraj rata”.

- Kada je kinematografija pala na ove grane, da bih izdržao vreme, počeo sam da pišem ono što bih želeo da snimim a nikad neću snimiti - otkriva ovaj svestrani umetnik. - Drugi svetski rat je moja preokupacija, tokom njega sam bio dečak, u godinama formiranja, a na kraju rata gotovo petnaestogodišnjak. Taj rat je bio toliko strašan, nezamislivo za današnje generacije, toliko da je ovo NATO bombardovanje prema njemu bilo opereta, a ja ga se sećam bolje nego nečeg što je bilo juče. “Božija volja” jeste projekcija iskustava i doživljaja, unutrašnjih i spoljnih zbivanja koje čine četiri ratne godine.

Ipak, ovo nije autobiografski roman, niti bildungsroman. Glavni junak ove knjige i nije pojedinac, već - mikrokosmos svakojakog sveta i polusveta na potezu Beograd - Umka, koji se pretvara u kompleksan odraz makrokosmosa Srbije tog vremena - i ne samo tog, zapaža Ognjanović.

- Iz tih priča izviru moja intimna (o)sećanja, kombinovane memorije na prošlost koja anticipira budućnost, koja neće biti ništa bolja - uverava Kadijević. - Jer, moja je idejna teza ta da Drugi svetski rat nije završen, samo ima zastoj, etapu staža u frižideru istorije. Prosto, ništa od tada nije razrešeno, ostale su sve napetosti, paradoksi, apsurdi, realizovalo se i obistinilo više Hitlerovih velikih zamisli, čitav niz fašistoidnih projekata, za razliku od mnogih velikih ideja proisteklih iz posleratnog entuzijazma... Buknuće ponovo, uveren sam.

Reditelj “najsrpskije serije na svetu” (i proglašene za najbolju u Evropi) - “Vuk Karadžić”, uveren je da će njegova knjiga biti napadana, “jer voljeni srpski narod prikazuje na način koji nije nimalo poželjan za one koji su veći Srbi od Karađorđa i Svetog Save”.

- Ne pretendujem ni na kakvu dobrodošlicu a kamoli na priznanja, naprotiv, uveren sam da će mnogi knjigu dočekati na nož jer sam, verujući da mi Srbi nismo ništa manje zveri od drugih balkanskih naroda, raspodelio zverstvo “fifti - fifti” između Srba i neprijatelja - otkriva Kadijević. - Upravo je serija “Vuk Karadžić” bila manifestacija jednog mog srpskog osećanja, ne nacionalnog, ne volim nacionalno, već civilizacijskog, kulturnog, moja himna iskonskoj srpskoj genetskoj kulturi, himna Srbiji kakvu volim. Inače, poznajem najgore Srbe, koji lažu, neljude, zveri, koljaše - imam kult koljaša, a Manola (lik iz filma “Praznik”, i junak “Božije volje”) nije neki prljavi kromanjonac, bradat i gadan... Kod mene je on lep kao Hrist sa ikone, i neprestano je prisutna ta dilema, enigma u vezi sa njim, zbog čega on to radi.

ODLAZAK OCA

- SAMO je jedna, prva priča (“Pauk”), u potpunosti autobiografska - otkriva Kadijević, koji je tu opisao kako je doživeo odlazak oca koga nikada posle nije video, već je doživeo “nešto strašnije od smrti, da ima oca ali ga nema”.