U romanu “Šta sneg priča” u izdanju “Agore” Dragan Jovanović Danilov slika putnike u vozu Bar - Beograd koji su 31. decembra 1999. godine krenuli na doček Nove godine u Beograd. Voz staje negde oko Valjeva, zameten snežnom olujom i četrdesetak putnika avetinjskog voza dočekuje prelazak u novi milenijum u urnebesnoj proslavi u vagon-restoranu. Na kraju voz u jutro 1. januara stiže u Beograd. I dok u vozu svi spavaju posle proslave, jedan putnik, učesnik rata u Bosni, priča svoju surovu priču naratoru koji je pošao u Beograd da vidi svog oca na samrti.

Višeslojno i ekspresivno ispred čitaoca iskrsava sumanuto vreme najžešćih surovosti balkanskih ratova devedesetih, najneverovatnijih sudbinskih prepleta i ukrštanja. Danilovljev, po oceni kritičara do sada najostvareniji roman već je zainteresovao jednog engleskog izdavača i knjiga se prevodi na engleski jezik.

* Na jednom mestu u romanu narator kaže za sebe da više zna o vozovima nego što Balzak zna o Parizu?

- Na početku romana pokušao sam da zategnem dramsku oprugu i da čitaocu utisnem predosećaj da se u vozu nešto ozbiljno sprema. Možda se u mom romanu pre oseća jedan dikensovski nego balzakovski eho. Kada sam započinjao da pišem “Šta sneg priča” rekao sam sebi: pisaću o vozu, o jednom putovanju vozom na relaciji Požega - Beograd dok napolju besni mećava, jer to najbolje poznajem. To je moj, samo moj voz u kome sam proveo skoro pola života, pročitao brdo knjiga i napisao mnoštvo pesama. To je ta moja zlatna žica. Otuda je svet koji sam oslikao u ovom romanu za mene bio neizbežan svet.

* Odavno se u srpskom romanu nije pojavio takav tip negativnog junaka kakav je vaš Kosta Ambrozić?

- Slikam sve te promašene i u suštini nesrećne ljude skupljene u kupeima jednog voza. Dakle, zanimao me je presni životni realitet jer smatram da očevidnost ne treba skrivati iluzijama. Ljudi su zle, krvoločne i veoma suptilne životinje. Ali isto tako nesrećne životinje. Onda se postavlja pitanje čemu služi vera kada su ljudi tako nemoćni i nesrećni. Kosta Ambrozić, koji misli da rat samopročišćuje, na kraju shvata da viteštvo u ratu danas više nije moguće i da je samo bio talac preobilja stvarnosti i jedne istorijske šizofrenije. Kostu Ambrozića sam suočio sa vlastitom sudbinom. On svoja bolna traumatska sećanja preslikava do neverovatnih detalja. U romanu se preispituje problem zločina i zločinstva u ratu. Pitanje da li užasne zločine čini demon koji je ušao u čoveka ili čovek kao “slika i prilika Božija”.

GOSTOVANjE U LONDONU * Za 9. novembar najavljeno je vaše gostovanje u čuvenoj “Barbikan” biblioteci u Londonu, gde ćete kao specijalni gost čitati pesme upravo objavljene u časopisu “Long poem magazin” (Long Poem Magazine)?
- U pitanju je časopis koji podržavaju Umetnički savet Engleske i Kembridž. Časopis izlazi dva puta godišnje i objavljuju samo duge pesme. U najnovijem broju predstavljeno je deset mojih pesama uvezanih u ciklus pod nazivom “Talasi beogradskog mora” i jedan moj autopoetički esej. Pesme je preveo Čarls Simić, a na promociji u “Barbikan” biblioteci predviđeno je i potpisivanje moje knjige pesama “Homer predgrađa” objavljene na engleskom jeziku.

* Danas je u našoj balkanskoj stvarnosti dosta prisutan fenomen teatralizovanja nesreće?

- Podsetiću da je Imre Kertes izvanredno lucidno pisao o banalizaciji zločina, o tome kako se Aušvica dočepao kič i uništio ga. Teatralizovanje nesreće i kandidovanje za krunu mučenika nikako ne može stvoriti zajedništvo balkanskih naroda. Zato balkanski narodi ne treba da se zaogrću prokletom legendom i takmiče se između sebe za krunu mučenika. Moramo da prestanemo da se hranimo perverznom metafizikom žrtve i da za sebe pribavljamo romantizam patnje. Pa zar treba da ceo dvadeset prvi vek pretvorimo u stoleće svekolikog parničenja u kome ćemo se pozivati na morbidne prizore iz galerije prošlosti, tražeći da budemo obeštećeni? Ne možemo mi sada promeniti prošlost, niti olakšati teret što ga ona predstavlja u sećanjima preživelih, ali barem možemo da duž granica Srbije, Hrvatske i Bosne zajednički zasadimo nekoliko miliona stabala maslina. Ako masline ne uspevaju na ovom podneblju, onda, svakako, stabla breza, pa neka nas njihovo treperavo lišće podseća na duše mrtvih, ali i na lepotu života onih koji tek dolaze.

* Insistirate na tome da ste balkanski pisac?

- Znam dobro da se orijentišem u geografskom prostoru. Ja sam pisac sa Balkana, dakle neko ko je prepun kontradikcija i dvojnika koji su u meni u neprekidnom konfliktu. Balkan je jedan prilično neartikulisan pojam. I doista ako neko nije živeo u neistorijskoj idili, onda smo to mi Balkanci. Jedna negativna antropologija gleda na Balkan kao na područje trauma, univerzalnog varvarstva, ekonomske bede, kulturnog provincijalizma, kolektivnog podzemlja, egzotične divljine, na tamno područje zadrtosti, mafijaških klanova i nacionalne netrpeljivosti. Balkan sve to i jeste ako se posmatra sa stanovišta političkog diskursa. Ima tu i vulgarnog stereotipa Zapada, ideologijski opasne fikcije o zoni sumraka i mahnitosti. Ali ako se stvari posmatraju iz pozicije kulture, Balkan može biti samo jedno - kulturna kolevka Evrope.


ŽIVOT U ŽENSKOM PLEMENU

* Na sajmu knjiga u Beogradu pojavila se i vaša nova zbirka pesama “Govoriti s vodopadima” u izdanju “Povelje” iz Kraljeva. Jedna od pesama iz zbirke pod nazivom “Stepenište” upravo je nagrađena “Lenkinim prstenom” za najlepšu ljubavnu pesmu?

- Moj svet je ženskocentričan. Živim u velikom ženskom plemenu i možda upravo to daje vitalitet mojoj poeziji. Mi danas više živimo u prošlosti i budućnosti nego u stvarnosti. Mene, kao i apolonovske Grke, zanima život sada i ovde. Zanima me ono telesno, osetno i vidljivo, a ne nekakav apstraktni poriv ka visinama i beskonačnosti. Zato sam uvek u stanju fluksa i putovanja. Poezija je za mene najviši oblik vere i u tom smislu ja sam religiozni fanatik. S druge strane poezija je deo faustovske kulture što znači da je ona agresivna i ekspanzivna, a ne mislilačka i pasivna. Verujem da se to očituje u zbirci “Govoriti s vodopadima”.