Dušan Kovačević: Srpski narod polako nestaje

U ZVEZDARA teatru počele su probe novog komada akademika Dušana Kovačevića (u režiji pisca) pod romantičnim, pa i netipičnim naslovom za njegov dramski opus - "Hipnoza jedne ljubavi". Šta ljubav može i na šta je sve spremna, otkriće gledaoci sredinom decembra na premijernom izvođenju. Biće to jedanaesti Kovačevićev naslov na istoj sceni, gotovo tri decenije od prve praizvedbe, "Klaustrofobične komedije" 1987. godine. Ovog puta, kako kaže sam pisac, reč je ozbiljnoj drami sa ozbiljnim osmehom. Ipak, gledaćemo komediju, jer "za čoveka, dok se smeje, ima nade".

- "Hipnoza jedne ljubavi" je priča o odlasku mladih ljudi iz zemlje. Događa se u kući, na vrhu planine u kojoj žive šumar i njegova žena, učiteljica - otkriva ekskluzivno za naš list Duško Kovačević. - Kuću je već napustio njihov sin i otišao da radi u Kanadu. A na put u Ameriku sprema se i ćerka. I ona će otići, ali ne u Ameriku već mnogo dalje, kad se pojavi nepoznati i neobični mladić, njena velika ljubav..

* Ipak, bez obzira na motive, ovo je i priča o napuštanju?

- Jedan od naših nacionalnih problema je nestajanje naroda. Svake godine nas je sve manje. I sve smo stariji. Mladi napuštaju zemlju, dece je manje, mnoga mesta ostaju pusta... Ovo je i priča o jednom velikom hipnotizeru: ljubav bez hipnoze i nije prava i velika ljubav. To dvoje, ljubav i hipnoza, jedno su te isto osećanje. Čovek koji je zaljubljen u bilo šta, u nekoga ili nešto, zapravo je začaran. Kada volite osobu ili ideju, tada ste u hipnotisanom stanju koje će potrajati godinu dana ili ceo život. U sudaru s realnošću, često shvatite da je sve bilo san ili iluzija.

* Realno zvuči, ali ni ovaj komad neće biti sasvim realističan?

- Ne volim previše hiperrealizam. Uvek u dramama imam nešto što je, uslovno, paranormalan svet onostranih želja i ljudske radoznalosti za nešto što nije vidljivo i stvar je osećajnosti. Počev od "Maratonaca" u kojima ljudi imaju sto pedeset godina, pa na dalje - na samoj granici realnog i irealnog.

* Vaš "Sabirni centar" je, između ostalih, primer za takav pogled na svet?

- Da, ja mogu da tvrdim da on postoji, neko drugi da ga nema. Šta je tačno, a šta ne? Zapravo smo na istom. To je samo pitanje ubeđenja. I u ovom novom komadu, postavlja se ozbiljno pitanje da li tamo negde, gore, postoji još neka civilizacija među zvezdama. Ja i te kako verujem da postoji. "Hipnoza jedne ljubavi" je ozbiljna drama sa ozbiljnim osmehom.

* Šta je iza njega?

- Nada. Ispričana je kroz komediju, jer te teške i ozbiljne priče ako nemaju otklon (a komedija ga uvek ima) izazivale bi depresiju na već postojeću - depresiju. Moj zadatak nije da je širim, već da dam nadu, uprkos svim činjenicama koje govore da nam nije najbolje. Lepota će spasiti svet, kako je rekao Dostojevski, gledajući u veliko zvezdano nebo jedne noći. A i ovde je reč o zvezdama.

* U njih smo, otkad je sveta i veka, zagledani?

- Otkad je naselio planetu čovek je gledao ka zvezdama. I prošlost i budućnost mu je u tim daljinama. Odande dođemo i tamo se vratimo. Jer, čovek kad napušta ovaj svet ne odlazi iz svog sela ili grada, već sa planete. Baš kao što rođenjem na nju dolazi. Planeta bi trebalo da bude naša zajednička kuća. Ali u njoj se, nažalost, dešavaju veliki sukobi stanara.

* Savremenicima se čini i više nego ikada ranije?

- Postoji nekoliko stvari koje su, nažalost, istorijski dokazane. Jedna među njima je da je čovek ratno biće i da voli da ratuje. Kroz celu istoriju čovečanstva to je jedna od naših ljudskih, odnosno neljudskih osobina.

* Prepoznaje li se zlo i u vašoj novoj drami?

- U njoj je samo eho onoga što se događa na planeti. Iz kuće, na vrhu planine, vidi se ceo svet. Naša priča dešava se danas, jedne letnje noći. Ono što je u njoj i lepo i teško, traje dva sata - tačno koliko i sama predstava.