Gradska sirotinja, Bogu teška

IZ pouzdanih izvora se može saznati da je sedamdeset do osamdeset odsto stanovnika Beograda do Drugog svetskog rata živelo ispod granice siromaštva. Danas, u dvadeset prvom veku, sirotinja je proterana samo iz političkih žargona, kao sramota za vladajuću elitu. Ima, doduše, "ljudi koji teško žive", "nezaposlenih", "neobezbeđenih"... U stvari, svi znamo da, paradoksalno, i mnogi visokoobrazovani ljudi, kod nas danas, jedva sastavljaju kraj s krajem. Svetska kriza, šta li (!)...

Reditelj Egon Savin, ne prvi put, otkrio je pozorišnom svetlu i uzbuđenim gledaocima svet Dragoslava Nenadića (1888-1940), ljude "na dnu", koji su, živeći svoj mali, ubogi život po velegradskim avlijama i udžericama, bili žrtve okolnosti i društvene nebrige. Srpska dramska baština, drame Dragoslava Nenadića, davno su zaboravljene i skrajnute, zbog bahatih kritika Skerlića, Bogdanovića, Grola... (Pozorišna kritika ubija?!)

U dramskom triptihu jednočinki, "Pod žrvnjem", periferijsku sirotinju melju beda i potpuno beznađe da pomoći uopšte može da bude.

U prvoj, "Veseli dom", videli smo mladu kći obućara pijanice (Boris Isaković), Stanu (Jelena Petrović), kako je moralno posrnula, iz bede. Majka (Anita Mančić), boreći se da nahrani porodicu, pomalo žmuri na nemoral - prostitucija, krađa... Sin Mladen (Marko Janketić) se ubija na kraju, s rečenicom "Zašto živite kad ste siromašni!". Mladi, ubogi abadžija Đorđe želi Stanu, ali uzalud.

Drugi deo, "Pred novim životom", pokazuje nehumanost koju donosi beda. Tetka (Anita Mančić) prisiljava rođaku, koju je podigla (Milica Gojković), da bude sa bogatim čovekom... Odgovor mlade devojke, njen očajnički odlazak u nikuda, da se spase, otvara nove (dramske) probleme, koje bismo rado videli na sceni. Da li bega, za sirotinju, ima?

"Na prelomu", treći deo trilogije se događa u abadžijskoj kući, gde bolesna majka (Anita Mančić), časni otac (Boris Isaković), zaljubljeni sin Đorđe (Nebojša Milovanović), sin kockar Mihailo (Miodrag Dragičević), bezuspešno pokušavaju, u senci smrti konja hranitelja, da se odupru kriminalcu, stricu Iliji (Nenad Jezdić), koji ih uvlači u krađu kase, da bi imali neku dobit...

Izuzetna snaga Nenadićevog dijaloga, strasna borba pisca za dignitet malog čoveka, za minimum časti i ljudskosti, njegov talenat da uoči sve valere propadanja periferijske sirotinje, u ratu sa državom, bogatima, beskrupuloznima, pa i sa samima sobom, sa sopstvenom savešću, nadahnula je Egona Savina da postavi u Jugoslovenskom dramskom pozorištu još jednu od svojih velikih predstava. Sa veoma značajnim videom u pozadini, koji daje iluziju da likovi stvarno prolaze dvorištima i uličicama (scenograf Vesna Popović), u tačnim kostimima Bojane Nikitović i Stefana Savkovića, glumci su, savremeno, a potpuno saživljeno sa likovima, predstavili jedno doba, koje, nažalost, nikako da se završi.

Naročito Anita Mančić, Boris Isaković, Marko Janketić, Jelena Petrović i Nenad Jezdić. Ni ostalima (Nebojša Milovanović, Nebojša Ljubišić, Vesna Stanković, Bojan Lazarov, Amar Ćorović) zaista, nema se šta prigovoriti.