Miroslav Janković: Neka se pripremi Bora Čorba

NIJEDNO priznanje na svetu nema takav sjaj kao Nobelova nagrada za književnost. Ona je predvorje ličnog raja srećnika koji su je dobili. Svi ostali nobelovci su kat niže, jer za ono za šta su oni dobili tu veliku nagradu postoji škola, a za pisanje velikih književnih dela nema škole ni univerziteta.

Veliki pisci se rađaju, kako kaže jedan hercegovački seljak hvaleći bistrinu svojih meštana, sa urođenim fakultetom. Literatura je najveći domet ljudskog duha, pisanje je magični posao, stari Grci su smatrali da su vođenje države, velikih bitaka i pisanje velikih književnih dela najumnije ljudske kreacije. E, sad: gde je i kako izgleda u ovoj priči ovogodišnji literarni nobelovac Bob Dilan? I da li je uopšte trebalo da se nađe na tom mestu?

Jeste, trebalo je, jer je on, nažalost, najsvežija paradigma jednog (povremenog) beščašća koje prati dodelu ove velike nagrade: velike zbog velikih pisaca i njihovih dela, a ne "Nobela" i njegovog novca. A sve je počelo još sa prvom dodelom 1901. godine, kada je nagrada data osrednjem francuskom pesniku Sili Pridomu, a ne najvećem romanopiscu u dosadašnjoj istoriji literature Lavu Tolstoju. Koji je od 1902-1906. godine uzaludno predlagan čak šesnaest puta. Od velikog Lava do današnjeg dana Komitet Nobelove nagrade je, čas pritajeno čas otvoreno, tabao put jednom perfidnom zaobilaženju velikih Rusa, smatrajući da je srednja, katolička Evropa pupak svetske literature. Tek je 1933. Bunjin bio prvi Rus koji je dobio Nobela, a nagrađena su potom još samo četvorica: Pasternak, Šolohov, Solženjicin i Brodski, i to uglavnom, svi sem Šolohova, kao politički disidenti.

Malo za verovatno najveću svetsku literaturu, koja je svetu dala dva najveća romanopisca: Tolstoja i Dostojevskog i u čijem okrilju je još pre 75 godina napisan poslednji veliki roman svetske literature: "Tihi Don", Mihaila Šolohova. I cinično, ako se uzme u obzir činjenica da je nagrađeno čak 13 Francuza i da su Šveđani sami sebi sedam puta dodelili svoga "Nobela". I da su nagrade davane i Vinstonu Čerčilu za prosečne memoare, Bertrandu Raselu, koji uopšte nije pisac već matematičar i filozof, za dela iz tih oblasti, Dariju Fou, italijanskom glumcu i pozorišnom reditelju za tekstove improvizovanih uličnih komedija dela arte, Beloruskinji Svetlani Aleksijevič za osrednje antiruske novinske reportaže, od kojih su tek knjigovesci napravili literarni proizvod itd.

Veliki pisci nobelovci, sama nagrada, te oni koji je strpljivo čekaju i nadaju joj se opravdano, najveća su bastilja duha u ovome današnjem užasnom svetu nasilja, poroka i zla svake vrste. Novi svetski poredak koji je i porodio ovakav vakat, izgleda da je krenuo u rušenje i te tvrđave. Američki književni kritičari odnedavno tvrde da je literatura, kao duhovna vrednost, precenjena, a da su tome odlučujuće doprineli Rusi, uzdižući u nebesa svoje pisce devetnaestog veka. Iz te priče se ispilio i ovogodišnji laureat, kao 259. Amerikanac nobelovac, njihov pop/roker Bob Dilan, koji je nagrađen za tekstove svojih gitarskih pesmica. Smešno je koliko i tužno stilsko napinjanje Nobelovog komiteta da formuliše obrazloženje nagrade, kiteći ga frazama o Dilanovom novom poetskom izrazu savršenih rima i uopšte njegovom briljantnom razmišljanju kao što je na sve to bio divan komentar naše književnice Vide Ognjenović: Pa, oni se s nama šale. U stvari, ogrešili su se o Bregu i Bajagu, kazala je Vida, usput se ogrešiviši ona sama o, na primer, Boru Čorbu, koji je bolji pesnik i od Brege i od Bajage. Vida je pomenutim rečima na neki način amnestirala i neobično obzirno i mlako reagovanje pisaca, i naših i u svetu celom, na Dilanov upad u njihovo nobelovsko carstvo snova. Valjda se nadaju da će se moda Stokholma nekad baš nekoga od njih setiti. Pa zato ćute. Uzalud, je to rekao Peter Handke: Nobelov komitet uopšte i ne čita knjige. Pa se nema čega ni setiti.

Zapravo, najčasnije se u svemu poneo sam Dilan: niti se, dok ovo pišem, (još) javlja Stokholmu, niti oglašava u javnosti. Ili izigrava Sartra pa neće nagradu ni da primi, kako bi joj tako dao nedostajuću težinu, ili ga je možda pomalo i stid zbog svega. Jer, ako je Dilan autentično zaslužio "Nobela", onda su poodavno Srbi: Ćosić, Crnjanski, Kiš, Meša i Pavić mogli po broju pristići rusku petorku nobelovaca. No, kako su oni već pomrli, neka se za svaki slučaj pripremi Bora Čorba.