Nikola Ristanovski: Reči su često pokrivanje praznine

VELIKA zvezda nekadašnjeg jugoslovenskog prostora, Nikola Ristanovski ovih dana "upisao" je u biografiju treću predstavu na beogradskom pozorišnom repertoaru: posle Leona Glembaja u "Gospodi Glembajevim", Ahmeda Nurudina u predstavi "Derviš i smrt", gost iz Makedonije postao je novi Ivanov u istoimenoj predstavi Narodnog pozorišta. Filmska publika je imala priliku da ga gleda u ostvarenjima "Montevideo, bog te video", "Balkan nije mrtav", "Vratiće se rode", "Ovo nije američki film", odnedavno i u ostvarenju "Igla ispod praga"...

* Ovo je jedan od retkih Čehovljevih komada u kojem do sada niste igrali?

- U "Višnjiku" sam do sada dva puta bio u podeli, igrao sam i u "Tri sestre", "Ujka Vanji", "Galebu". Kada je o "Ivanovu" reč, nikada ga nisam ni želeo. Jednostavno, nisam ga razumeo. Možda je tako i danas - kaže na početku razgovora za naš list ovaj harizmatični umetnik. - U tome je možda i lepota, jer sam puno stvari u međuvremenu otkrio i još ih otkrivam. Iz prvog čitanja ne umem da procenim lik, pogotovo mi je za Čehova potrebno vreme. A što više razumem junake koje igram, bolje shvatam i sebe samog.

* Ko vam je najviše pomogao u toj vrsti samospoznaje?

- Možda nisam imao vremena da procenim i nekog posebno izdvojim. Nešto se, šta svesno, šta nesvesno, nataloži na emotivnom i intuitivnom nivou. Kad dođem do nekog starog intervjua, shvatam da sam ponekad govorio iz pozicije lika i da su mi njegovi stavovi postali bliski. Naravno, ne "žive" stalno i podjednako dugo u meni. Ali, svakako, nešto ostane, pogotovo kada je velika literatura u pitanju.

* Koja vrsta likova vas nagoni na intenzivno razmišljanje i preispitivanje?

- Tehnologija pozorišta je vrlo pragmatična stvar. Stalno je upoređujem sa santom leda. Na sceni je ono što je iznad vode, a meni je neophodno ono ispod što se ne vidi. Verovatno mi je preko potrebno zbog samopouzdanja: ne mora sve da se vidi i bude razumljivo, baš kao u životu. Nešto dopre do publike i oseća se bez reči. Ne manifestujemo sve svesno i nesvesno, uostalom, nismo mi samo ono što govorimo... Ahmed Nurudin je, svakako, jedna od takvih uloga. "Derviš i smrt" se već dugo igra i u njemu se kvalitet igre stalno obnavlja.

* Jedan od vaših glumačkih principa je da ne igrate istovremeno u mnogo pozorišnih naslova. Zašto?

- "Ivanov" je peta predstava na mom aktuelnom repertoaru. Uz "Derviša" u Beogradu, u Makedoniji igram u "Ujka Vanji", "Majstoru i Margariti" i "Samoubici". Tako će i ostati naredno, bar izvesno vreme. Bilo bi nepošteno igrati u više predstava, jer je reč o kompleksnim likovima. Veoma je važno osećanje mere. Ponekad mi se čini da je i ovih pet naslova previše.

* Koliko je mera i u svemu ostalom važna?

- Važna je ravnoteža, nazovimo to tako. S jedne strane igrati sve ove likove je, na neki način, ekstremna situacija. Posle takvih "ekstrema" treba čovek da se vrati unazad i stane na loptu. Pritom je potrebna snaga za ovaj posao, a nju treba raspoređivati. Teško je, moraš slušati samog sebe. Na sceni vlada pravilo "bolje manje nego više". A naše vreme je vreme ekstrema u svakom smislu. I to je još jedan od razloga zašto je bitno tražiti meru. Ekstremno je postalo opšte prihvaćeno, zato ono postaje banalno. Treba sačuvati nesigurnost, dilemu, zapitanost. Ivanov posle svega kaže: "A možda i nije tako..." I baš to je zrno ovog lika. Nemoguće je shvatiti sve do kraja. Pretenciozno i netačno.

* Kao i uvek kod Čehova, ima i humora?

- Naravno da ima. Postoje likovi koji su determinisani nekim komičnim notama. Ali oni to ne igraju jer tragizam malih stvari dovodi do suprotnog efekta. Što se tiče Ivanova, njegov veliki tragizam zaista na kraju postaje smešan. Istina, to je opasno reći, jer svako insistiranje na tome da se pronađe smisao u sebi ima neku duboko ljudsku, naivnu notu. Ta naivnost ga čini smešnim i insistiranje na svim odgovorima je tragikomično...

* Naivnost se sve češće, pogotovo u našem dobu, doživljava kao glupost?

- U suštini, svi ljudi negde duboko u sebi osećaju iste stvari. Postoji jedna istina, ali svi se na različite načine bore protiv nje, iz različitih razloga. Verujem, ipak, da postoji nešto zajedničko. Suštinske stvari su svima iste - strah, želja, nesigurnost, preispitivanje, skepsa, radost... I u ovoj predstavi glavni lik priča o svojoj intimi, tragediji ili sreći. Vrlo često se dogodi da junakovo osećanje postaje zajedničko za one koji se nalaze u publici. Svi reaguju vrlo slično, i u tim lepim, retkim trenucima postaje jedino važna priča i zajedničko osećanje istine.

Scena iz predstave "Ivanov"

* Igrali ste dela i drugih velikana, po čemu je Čehov poseban?

- Poseban je jer, ne sudi svojim junacima. Ponekad je genijalna njegova nekonsekventnost. Svi oni su samo ljudi, a to je najteže...

* Za reditelje ste "štih" u podeli, obožava vas publika, a bogami i lepši pol. U čemu je tajna vaše glumačke zavodljivosti?

- Ja sam stalno na početku, svaka uloga mi je kao prijemni ispit za Akademiju. Nemam ni sigurnosti ni kalkulacije. Nisam ja sigurna karta za reditelje, nisam ni sam za sebe. Važni su partneri, a u ovoj predstavi ih je "skandalozno" mnogo.

* Šta partnera čini poželjnim?

- Slušanje, ćutanje, razgovor. I ništa više.

* Koliko je teško izdržati tišinu na sceni?

- Nije to samo pozorišna stvar, već fenomen u kosmičkom smislu. Dovoljno je da se setimo koliko puta tokom dana sebe zateknemo u tišini. Koliko se važnih stvari u tom trenutku dešava... Ako pretendujemo da je pozorište živa stvar, onda su mu tišine neophodne. Ponekad one govore više od hiljadu reči. To je davno Čehov shvatio. Danas se pak puno priča. Svi se plaše da stanu, jer misle da se onda ništa ne dešava. Reč je o još jednom fenomenu, reči su vrlo često samo pokrivanje praznine.

* Da li ste nekad posebno poželeli određenog pisca ili ulogu?

- Nikad. Sećam se da sam kao dete puno čitao knjige i imao potpunu identifikaciju sa junacima. To je verovatno slučaj sa svakim detetom, ali mi se ništa slično nije dešavalo na sceni. Puštam da mi se stvari dese, tek onda artikulišem želje. Možda su svi likovi koje igramo, u stvari, samo jedan stavljen u različite okolnosti, staleže, psihologije, okruženja... Bilo bi uzbudljivo nešto tako odigrati na sceni, doduše, onda bi to bio sasvim novi komad.

* Nikada niste poželeli da se bavite pedagoškim radom i da prenesete bar deo stečenog znanja i iskustva mlađim generacijama?

- Ne formalno, ali obožavam da pričam sa studentima i mladim glumcima! Radost je obostrana, često me podsete šta je zaista važno na sceni. Ako osećam neku odgovornost, onda je to upravo prema onima koji nisu još izgubili ideale u profesiji. Inače, imam izuzetno poštovanje prema pedagogiji i obrazovanju mladih ljudi. Posle porodice, škola je poslednji filter i katalizator za život.

* U umetnosti i dalje postoji "jugoslovenski prostor", i u njemu bogatstvo različitosti?

- Volim da radim u sredinama u kojima mogu da ispričam vic koji svi razumeju, bez obzira na razlike u mentalitetu, temperamentu, disciplini. Nikada nisam želeo ništa više od toga... Najgora su vremena bez humora. Odsustvo humora najbolji je znak za "restart". Jer, smešno je uvek nasuprot onom ozbiljnom. Nažalost, živimo u vremenu u kojem više ništa nije mnogo ni ozbiljno ni smešno...