Žarko Radaković: Kafana je moj svet

POSVEĆENI prevodilac koji je sa strašću na srpski preveo desetine dela Petera Handkea, ali i pisac osobenog senzibiliteta, Žarko Radaković, sopstvenom literarnom opusu upravo je pridodao jedanaesti naslov - "Kafana", objavljen u "Čarobnoj knjizi". Radaković je, takođe, poznat i po kolaboracijama, delima nastalim u koautorstvu sa Miodragom Vukovićem, Skotom Abotom, te Davidom Albaharijem. Ovaj poslednji Žarka smatra "najradikalnijim savremenim srpskim piscem, kako u smislu upotrebe našeg jezika, tako i u pogledu traganja za novim proznim formama i obrascima".

Radaković u Kelnu, gde se preselio 1990. nakon više od decenije provedene u Tibingenu, ostaje odan svom ličnom, posebnom konceptu pisanja.

- Pišem stalno, svakodnevno, najčešće u vidu dnevničkih zapisa, katkad u kancelariji koju nazivam svojim ateljeom, češće napolju - otkriva pisac. - Tako da nisam siguran ni kad sam, ni da li sam planski počeo da pišem novu knjigu, uzeo sam jedan segment iz tih svojih dnevničkih zapisa i iz toga je izrasla "Kafana". Otkrio sam da je 90 odsto rukopisa nastalo u kafani, jer su zapisi datirani i lokacijski određeni. U tekstu se i radi direktno o kafanama, to je bio moj svet.

Pisac "jednog od najčudnijih i najsamosvojnijih romana naše književnosti", veli, nije imao nameru da filozofira o kafanama, poput rasprava o značaju secesijskih kafea u Beču. Međutim, smatra ih veoma bitnim, istaknutim mestima komunikacije.

- Ja živim u emigraciji, u permanentnoj borbi za očuvanje svog identiteta, a kafana je najznačajnije mesto gde se odvija ta vrsta komunikacije - navodi Radaković, koji ne krije da za čitaoca može biti zbunjujuć i donekle iritantan njegov otpor ka konvencijama, pre svega ka - od Aristotela utemeljenim pravilom jedinstva mesta, vremena i radnje.

- Taj otpor prema konvencijama imam kao dete konceptualizma, iako nisam umetnik poput Ere (Milivojevića) ili Marine (Abramović), veran sam konceptualnim osnovama - otkriva pisac. - Ne idem na opisivanje ciljano, u smislu fabule, interesuje me ono što bi u sklikarstvu bilo grund, a u književnosti doživljaji, osećanja, nešto najbliže primarnim opažajima... Da li će se iz toga izroditi fabula, nije me interesovalo, mada se u trenucima rađala i radnja. Zato sam jednom prilikom i nazvao "Kafanu" - "bezveznim pričama" u smislu nedostatka čvrste veze, jer priče su labavo povezane, baš kao u kafani. Ipak, mesto i vreme i te kako postoje, čak čvršće nego što bi trebalo, i to me je iritiralo, jer nisam istoričar, hroničar, niti reportažista. Želeo sam da prodrem u sfere koje prethode svemu tome, sfere čistog opažanja i osećaja.

UTICAJ HANDKEA

PREVEO sam prvu, pa drugu i treću Handkeovu knjigu, ranih osamdesetih objavio temat koji je prvo sistematično predstavljanje Handkea na ovim prostorima - navodi Žarko. - Međutim, upoznavanje sa Handkeom (i Julijem Kniferom) navelo me je da prestanem da se interesujem za teoriju književnosti, recepcije, teoriju čitanja, te da shvatim značaj autora. Uvideo sam, najzad, da sam i sam autor, vratio se sebi i književnosti.