Dušan David Paržižek: Pozorište nije frik šou

SOMALIJSKI pirati, zapadni vojnici, srpski švercer u afričkoj džungli, papagaj koji govori, mistici - sve je to "stalo" u večerašnju predstavu "Urnebesna tama" koja dolazi iz bečkog Burgteatra na scenu Jugoslovenskog dramskog i 50.Bitef.

Po tekstu mladog nemačkog pisca Volframa Loca, nastala je predstava sa četiri glumice o aroganciji zapadne civilizacije, nerazumevanju, agresiji, ali i smislu savremenog pozorišta i pitanju - da li je ono mesto pobune ili malograđanskog konformizma. Već sam, neformalan savet selektora Ivana Medenice u najavi ove predstave ("nikako ne napuštati salu tokom pauze!"), dovoljno je intrigantan za iole radoznalog gledaoca. Pa i razlog više da Dušan David Paržižek, koji se svrstava u red najzanimljivijih evropskih reditelja, bude sagovornik "Novosti".

* U najavi se ističe da Loc opisuje našu nesposobnost da razumemo grozotu dalekog rata, tuđu kulturu, drugog čoveka... Nemogućnost identifikacije ili odsustvo empatije?

- Iz pozicije privilegovanih žitelja Zapada, mi se svojski trudimo da izbegnemo kontakte sa ljudima Drugog ili Trećeg sveta koji su obeleženi totalitarnim režimima, političkom represijom, ekonomskom krizom, siromaštvom, nasiljem ili ratovima - ističe Paržižek. - Veoma smo se izveštili u držanju distance od ostalih. Ono do čega nam je najviše stalo jeste to da zadržimo životni standard. "Problemi" sa kojima moramo da se suočavamo (kao što je, na primer, ekonomska kriza), smešni su u poređenju sa životnim uslovima u ratnim zonama i područjima u kojima kriza predstavlja permanentno stanje. Mi ne pokušavamo ni da promenimo ni da se borimo protiv toga čega se plašimo. Samo osećamo uznemirenost prema svemu što se događa oko nas, svemu što nas podseća na to kako bismo mogli izgubiti privilegije.

* Pisac postavlja pitanje o smislu savremenog teatra. Kakav je vaš lični pogled na današnje pozorište?

- Savremeno pozorište povremeno pokušava samo sebi da da legitimitet stvarajući, manje ili više, senzacionalne "šou programe" u kojima prikazuje stvarne probleme, stvarne migrante. Mislim da je to pogrešan pristup. Da, pozorište se dešava sada i ovde, ali to ne znači da stvarnu patnju treba da prikazujemo na sceni. To je cinično. Pozorište ne treba da bude frik šou koji publici omogućava da se oseti bolje kada pred sobom ugleda žrtvu nasilja. Većina njih pomisli da je samim tim već preduzela nešto. Ali to ništa ne menja. To je samo predstava tokom čijeg trajanja se negde dešava stvarni život. Jedino pravo pozorište je ono u kojem dolazi do kontakta između glumaca i publike. Ukoliko pozorištu pođe za rukom da pokrene razmišljanja, onda se nešto, ipak, dogodilo.

* Čiji teatar danas smatrate "najbuntovnijim" u Evropi?

- Čuo sam za pozorište Olivera Frljića, ali nažalost nisam bio u prilici da pogledam neku od predstava. Smatram da se buntovnički duh u najvećoj meri oseća u berlinskom pozorištu Folksbine, pogotovo u režijama Franka Kastorfa. Ali, da li je, nakon svih ovih godina, to i dalje buntovnički duh? Kastorf se suočava sa stalnom besmislenošću pozorišta velikih produkcija. On i dalje postavlja nezgodna pitanja, muči sebe, muči saradnike, glumce i publiku dugotrajnim predstavama. Njegovo pozorište od svih zahteva strašan trud, ono i dalje prikazuje i preispituje nasleđe najvažnijih promena u političkim erama koje su se dogodile tokom mog života. To nije samo stav, to je stvarna posvećenost. Da, možda je on taj: i dalje jedan jedini buntovnik evropskog pozorišta...

* Šta za vas predstavlja "urnebesna tama"?

- Loc izlaže veoma jasnoj kritici pozicije savremenog pozorišta. Taj pristup se može primeniti i na Konradovu novelu i na Kopolin film. Ideja da postoji zanemarljivo mala razlika između takozvanih civilizovanih ljudi i onih koje nazivamo divljacima je tačna. Pa, šta onda? Hoće li se išta promeniti budemo li o tome non-stop diskutovali? Ljudska duša ima svoje "mračne" strane, bez obzira na to koliko je ljudsko biće kultivisano ili civilizovano. Lepo. I šta sa tim? Ima li smisla stalno ponavljati zaključak do kog smo davno došli, ili je to postala neka "urnebesna" floskula? To nije dovoljno - to je urnebesno smešno.

DOTAKNI SVOJ STRAH

PLAŠILI smo se jugoslovenskih ratova, ruske intervencije u Ukrajini, plašimo se Islamske države, građanskog rata u Siriji, ali se najviše plašimo mogućih efekata koje bi sve to imalo po nas. Deda mi je govorio: "Uvek dotakni ono čega se plašiš"! - A većina nas to ne radi: nećemo da se mešamo, i tako ne razvijamo saosećanje - kaže Paržižek.