Joana Krakovska: Izgubili smo veru u neko bolje sutra

PRVE večeri 50. Bitefa, večeri Prologa, kako su ga nazvali organizatori, na festivalskom programu je predstava Kantor downtown - multimedijalna scenska instalacija, neka vrsta rekonstrukcije kultne predstave "Mrtvi razred" Tadeuša Kantora. Ovo ostvarenje slavnog poljskog reditelja, slikara, scenografa, grafičara, autora umetničkih manifesta i osnivača avangardnog pozorišta "Krikot 2", smatra se jednim od najvažnijih događaja u Bitefovoj istoriji.

Večerašnja predstava (poljskog teatra Bidgošč) predstaviće Kantora u kontekstu izvođačkih umetnosti sedamdesetih godina prošlog veka, uz video-snimke intervjua s drugim poznatim umetnicima kojima se, između ostalog, otvaraju pitanja sudbine avangarde i nezavisne scene danas... O predstavi koja će podići zavesu jubilarnog Bitefa, za "Novosti" govori Joana Krakovska (jedna od autorki predstave), pozorišni istoričar i esejista iz Poljske

* Vaš omaž Tadeušu Kantoru, zamišljen je kao inspiracija za neka nova traganja u eksperimentalnom teatru. Šta vas je motivisalo za takav poduhvat?

- Postoje dve stvari u vezi sa Kantorom koje su nas inspirisale kada smo krenuli u ovu neobičnu avanturu: ogroman uticaj koji je imao u svetskom avangardnom pozorištu i umetnosti, kao i činjenica da je bio staromodan umetnik u modernističkom smislu značenja tog pojma - ističe Joana Krakovska. - Hteli smo i da istražimo prostor koji se stvorio između radikalanog i patrijarhalnog, revolucionarnog i represivnog, istovremeno. Takođe, u istom kontekstu, želeli smo da postavimo pitanje velike subjektivnosti savremenih umetnika.

* U čemu je subverzivnost današnjeg teatra, koliko se (po hrabrosti, formi, ideji) razlikuje od onog u sedamdesetim i osamdesetim godinama prošlog veka?

- Vidim subverzivnost, ili još bolje, politički kvalitet koji uključuje hrabrost upravo u ovoj vrsti pokušaja da govori u svoje ime, sopstvenim glasom i sa individualnom odgovornošću za poruku koju upućuje sa scene. U savremenom pozorištu uočavam slične potencijale u demokratskim praksama i kolektivnim projektima, koji su suprotno od onoga što je sam Kantor radio. Ali, to nije toliko različito od američkih "kvir", anarhističkih, feminističkih, avangardnih pokreta sedamdesetih i osamdesetih godina. Naravno, drugačije je u estetskom smislu, ali ne i u potrazi za različitošću, jednakošću i smislenim prisustvom u javnom prostoru.

* Zašto smo nostalgični (ne samo u pozorištu) prema tom vremenu?

- Možda zato što smo shvatili da smo tada poslednji put poverovali u progres, da stvari mogu krenuti na bolje. Potom, a posebno u današnje vreme, doživeli samo ogromna razočarenja. Ne govorim o pozorištu, već o kontekstu (ekonomskom, socijalnom, globalnom) u kom se pozorište nalazi.

IZRAZ OČAJANjA

POLjSKI teatar je posle angažovanja u socijalnim pitanjima, zauzimanja stavova u političkim sukobima oko nacionalne istorije, identiteta i vrednosti, odnedavno u potrazi za novim kritičkim jezikom. Sadašnji trenutak je trenutak oklevanja - kako da se izraze očajanje, teror i bes koji spolja dolazi u pozorište. Naša predstava je takođe znak ovog oklevanja, sumnje i razočaranja, ali i upornosti - u buntovnom duhu avangarde.