Dejvid Eliot: Salon kao izazov za predrasude

LjUBAVNI zanos traje tek trenutak, dok ljubavni bol traje čitav život. Ove stihove iz pesme “Ljubavni zanos” Žan-Pjera Klarisa de Florijana, nastale 1784, umetnički direktor 56. Oktobarskog salona Dejvid Eliot uzeo je za moto postavke koja će večeras biti otvorena, najavljujući novi život “Oktobarca” kao bijenalne smotre.

Britanski kustos, pisac i profesor moderne i savremene umetnosti, rukovodilac muzeja u Oksfordu, Stokholmu, Tokiju, Istanbulu, poznavalac ruskog i kineskog likovnog stvaralaštva, odabrao je radove 67 umetnika iz Srbije i sveta, koji će biti izloženi u zgradi Muzeja grada Beograda u Resavskoj ulici i u tri galerije KC Beograda.

* Tekst koji prati izložbu naslovili ste “Ljubav u doba mržnje”, što podseća na ime Markesovog romana “Ljubav u doba kolere”, u kome je kolera metafora za strah...

- Nije mi bila namera da taj naslov previše asocira na Markesa, koji je veliki pisac, ali mržnja se stvara iz straha. Taj proces možemo da posmatramo i kroz stvaranje neprijatelja, na način na koji to čine političari preko medija, a odličan primer je bregzit. Po mom mišljenju, krivica za 30 godina političkog neuspeha u razvoju zemlje u sastavu Evropske unije pripisana je migrantima. To je situacija u kojoj se, ako nešto u sobi smrdi, okrivi - pas! Dakle, neko ko je potpuno nevin. Situacija sa migrantima nije nova, ta humanitarna kriza je pred vratima Evrope već najmanje 15 godina i samo se pogoršala haosom na Bliskom istoku, u kome smo i mi doprineli, mada je besmisleno govoriti o krivici. Zahvaljujući politici koja je vođena narastao je ekstremizam, posebno među mladim muškarcima, koji se identifikuju kao islamisti. Političari su demagozi i to što govore nije od pomoći, a narod je neobrazovan i lako mu je podmetnuti da krive muslimane, ili bilo koga, samo da to nismo mi. Jer, mi smo žrtve.

* Da li se to istorija ponavlja?

- Istorija se nikad doslovno ne ponavlja, ali se ljudi ne menjaju. U stanju su da čine više lošeg nego dobrog. Balans je jednak, a tu je i pitanje izbora. Ako zaista živimo u demokratiji, izbor je naš, a moramo se potruditi da ga iskoristimo.

* Kako voleti i stvarati umetnost u takvim vremenima?

- Umetnici nemaju izbora sem da stvaraju, jer je to za njih potreba. To je u neku ruku sebično, ali njihov ekstremni individualizam je nešto što je sveže i može da bude veoma istinito. Kada uporedite umetnost sa drugim oblicima ljudske aktivnosti, shvatamo da je ona istovremeno i intelektualna i emotivna, ukoliko je zaista dobra. Naravno ukoliko ne postoji neki drugi umetnikov interes, osim da pravi dobru umetnost.

* Kažete da ne postoji formula za stvaranje dobrog umetničkog dela. Šta su onda kriterijumi?

- Umetnike procenjujem po njihovoj ukupnoj biografiji, radovima i prema tome koliko su zaista angažovani u okviru svog sveta, ali i sveta uopšte. To jeste donošenje suda. Borba je napraviti dobru umetnost. I veliki umetnici poput Pikasa imali su promašaje. Veliko je razočaranje kada vidite lošeg Pikasa. To se dešava, ali je ljudski.

* Mnogo putujete, radite širom sveta. Da li je umetnost i dalje evropocentrična?

- Još nije napisana nijedna istorija umetnosti koja nije evropocentrična. Ne znam ni ko bi pisao takav pregled koji nije evropocentričan - neki Evropljanin, Kinez... U Kini pišu svoju istoriju moderne umetnosti.

* Posle jednogodišnjeg iskustva sa našom scenom, gde bi je svrstali u nekom globalnom kontekstu?

- Ona je veoma mali deo svetske scene, ali se ovde stvara dosta dobra umetnost. Nadam se da će dobiti podršku kakvu zaslužuje. O ovdašnjoj sceni više razmišljam u sklopu Balkana, tačnije jugoslovenske scene, koja je, kao takva, postojala skoro tokom čitavog 20. veka. Umetnici koji su joj pripadali, našli su se u situaciji da su sada samo srpski umetnici. Različiti su na taj izazov drugačije odgovarali. Neki su se okrenuli slikanju ikona.

* Kako običnim ljubiteljima umetnosti objasnili šta će videti na izložbi?

- Biće to serija različitih iskustava. Postoji vodič napisan na srpskom i engleskom, koji daje osnovne podatke o umetnicima i delima, nema legendi na zidu, koje su mi uvek ružne. Postavka zahteva vreme. Kao posetilac prošao bih jednom kroz celu izložbu, a potom ponovo, ali sporije. Treba osetiti sve te različite stvari - filmove, video i audio radove, instalacije, skulpture, slike. Imamo čak i uljane slike, na čemu su insistirali neki od članova Upravnog odbora. Postavka jeste o ljubavi, ali kako kažu stihovi pesme “Ljubavni zanos”, ona traje tek trenutak, dok ljubavna bol traje ceo život. Između ljubavi i bola postoji čitav spektar osećanja koja pružaju velike mogućnosti za ljudsko delovanje. Ova izložba ispituje mali deo toga spektra. Nadam se da će posetiocima biti interesantno da iskustva umetnika porede sa svojim. Naravno, ukoliko su otvoreni i bez predrasuda. Ono što je izloženo je izazov za predrasude.

* Da li su se nove generacije, koje pripadaju 21. veku, previše otuđile od emocija?

- Bilo je otuđenja i u 20. veku, a sada su ljudi otuđeni jer se ne odvajaju od kompjuterskih ekrana. Ali, ne treba praviti takve generalizacije, jer većina ljudi danas nema računare, jer ne mogu da ih kupe. U trendu je govoriti o otuđenju. Ljudi se, ipak, ne menjaju. Jedina stvar koja je nova je - lobotomija. Države je još nisu zvanično uvele, ali verujem da će uskoro, na zahtev, moći da se dobije u zdravstvenim ustanovama.