MNOGO je lepih putovanja kojih se sećam, a o kojima nisam stigao da napišem ono što sam napisao o Rusiji i Kini. Mnogo je putovanja, mnogo beležaka, mnogo sećanja, ali je vremena, nažalost, sve manje...

Ovo u razgovoru za "Novosti" kaže akademik Ljubomir Simović, već godinama u samom vrhu naše književnosti, povodom nagrade "Ljubomir P. Nenadović" za najbolje putopisno delo na srpskom jeziku. Nagradu, koja mu je uručena pre nekoliko dana, dobio je za svoju prvu knjigu putopisa "Do Oba i Huangpua", u izdanju "Tanesija".

Simović je sa čitaocima podelio utiske sa putovanja po Rusiji, jeseni 1982, i Kini, leta i jeseni 2006. godine.

* U zapisima iz Rusije često se prisećate ruskih klasika. U kojoj se meri literatura poklapa sa onim što ste videli?

- Očigledno mislite na posetu crkvama u Sergijevo-Trojickoj lavri, u kojoj smo mi očekivali da pred nas izađe starac Zosima, ili neko od Karamazovih, ili jurodiva Lizabeta Smradna, a u prvi mah nas je dočekala jedna plavokosa kustoskinja, koja nas je kroz crkvu vodila kao kroz muzej. Ipak je i tada pred nas izronilo nešto od onog što smo, na osnovu naših ruskih lektira, očekivali, nešto od drevne Rusije. Kao što znate, Sergijevo-Trojicka lavra je dobila ime po svom osnivaču, Svetom Sergiju Radonješkom, ali je njegovo ime, pod boljševicima, zamenjeno imenom prvog sekretara moskovskog komiteta partije, Zagorska. Episkopija je zatvorena i pretvorena u centar marksističkog učenja i antireligiozne propagande. Takve stvari su se događale širom Rusije. U Sibiru smo videli jednu crkvu s čije je kupole skinut krst, i u koju su smeštene laboratorije za dokumentarne filmove i filmske hronike. Pritisak ideologije bio je neumoljiv i surov. I trajao je tolike decenije. Pa ipak, nije uspeo da potpuno ubije ono što bismo mogli nazvati duhom drevne, ili, bolje reći, duhom autentične Rusije. Da se taj duh održi, i da ga osetimo, i prepoznamo, ko nam može pomoći bolje nego Dostojevski, Čehov, Šolohov, ili Puškin, Tjutčev i Baratinski?

POVRATAK KUĆI * SA kakvim osećanjima i razmišljanjima se vraćate sa putovanja?
- Pre svega, najlepši deo svakog putovanja je povratak kući. Potom dolazi sređivanje utisaka. Sedeći u svojoj sobi, za svojim stolom, ponovo prelazite ceo put sa koga ste se vratili. Stavljate sve na svoje mesto. Pritom onim što ste na putu videli i naučili merite i proveravate ono što imate u sopstvenoj kući. I svoju kuću gledate novim očima.

* Posebno je upečatljiv vaš doživljaj Lenjinovog mauzoleja, odnosno održavanje mumije bivšeg sovjetskog vođe....

- Iz mauzoleja sam izašao sa vrlo mučnim utiscima. Ti mučni utisci su se pojavili kasnije, kada sam se detaljno upoznao sa načinom na koji se Lenjinovo telo održava. Gledajući Lenjinovo balsamovano telo, i čitajući izveštaj stručnjaka čiji je posao bio da to telo održava, užasnuo sam se. Ali sam se, iste večeri pošto sam posetio mauzolej, setio opisa groba jednog seljaka, sahranjenog na obali Dona, iz "Tihog Dona" Mihaila Šolohova. I pomislio sam kako balsamovani Lenjin mora da zavidi tom donskom seljaku, kome su pre sahrane izuli čizme, na čijem grobu rastu bokvica, medunika, pelen i pirevina, u kojima droplje polažu svoja pegava jaja. Tako sam i u muzej Čehova - njegovu sobu, postelju, stolice, sto - uporedio sa jednom od njegovih najkraćih priča, pričom o Trubnoj pijaci, na kojoj se prodaju i kupuju sve vrste ptica, riba i žaba. Taj deo putopisa i zaključujem tvrdnjom da sam se od muzeja i mauzoleja branio literaturom.

* Na pitanje koje mnoge zanima - kako je Kina uspela da komunističku ideologiju uskladi sa kapitalističkim tržišnim zakonima - nudite zanimljiv odgovor...

- To nije bilo glavno pitanje kojim sam se bavio pišući o Kini. Niti se ja osećam pozvanim da se bavim tim pitanjem. Ali to pitanje nisam mogao ni da izbegnem. Pokušavajući da koliko-toliko razumem tu, po našem osećanju, paradoksalnu poziciju Kine, možda sam naslutio neke moguće odgovore. Kina je složena i zanimljiva zemlja, sa velikom i složenom tradicijom i kulturom. Ta tradicija je za nas prepuna iznenađenja. Pred polazak na put, pročitao sam valjda sve što se kod nas moglo naći o Kini, tako da sam tamo otišao dobro pripremljen. Sebi nisam mogao dozvoliti da mi i jedan jedini trenutak prođe uprazno. Znao sam gde šta da tražim i šta da očekujem. A jednaku pažnju kao tom pitanju koje mi postavljate, i koje, očigledno, sve intrigira, poklanjao sam i onom što vidim na pekinškim ulicama, ili u šangajskom muzeju, u prodavnici bisera ili u fabrici svile... U Kini ništa nije nevažno i beznačajno. Čak je i u priči o kuhinji i kuvanju izložena jedna vrlo komplikovana filozofija.

* Vi se u ovoj knjizi često prisećate drevnih kineskih filozofa i njihovog ukazivanja na poštovanje prirodnih zakona, procesa i tokova, bez nasilnog menjanja ili ubrzavanja.

ŽENSTVENA SVILA SVOJE utiske iz posete velikoj fabrici svile u Pekingu koja je imala i svoju veliku prodavnicu, Simović je ovako preneo: ..."Te svilene haljine, koje su visile na bezbrojnim redovima vešalica, bile su ne samo toliko lepe nego i toliko ženstvene da mi se činilo da nisu sasvim prazne. U toj svili se naslućivalo živo prisustvo tela koje će ih tek sutra ili prekosutra ispuniti svojim oblinama i toplinom. Činilo mi se da tom ženskom prisustvu nedostaje malo, veoma malo - veoma malo ne znam čega! - da se materijalizuje i otelotvori, da se ispod žive svile oseti živa i topla ženska put. Da svilena haljina sklizne sa vešalice i pođe vam u susret kao žena u svilenoj haljini!"

- U "Komentarima knjige Čuvang-cu" naći ćete, na primer, savet kočijašu da svojim konjima da slobodu "da čine ono što mogu, ne terajući spore da trče brzo ni brze da idu polako". U toj knjizi ćete naći i rečenicu: "Nek sve bude ono što jeste i biće mir". Drevni Kinezi su znali da je "svemu što postoji u svemiru potreban ceo svemir", to jest da je "svemu potrebno sve". Pre nego što se zaustavim u citiranju, izvešću vam jedan savet Lao Cea: "Ako hoćeš da se napuni, ne dolivaj!"

* S obzirom na pun pogodak ove knjige, razmišljate li da svoje impresije sa nekih drugih putovanja podelite sa čitaocima?

- Ja na svakom putovanju pravim obimne beleške, jer se čovek ne može pouzdati u sopstvenu memoriju. Sa mnogih putovanja imam mnogo takvih beležnica, ali se plašim da ih sve neću iskoristiti. Posebno mi je žao što nisam napisao putopise o svemu onom što sam video u Iranu - od Teherana do Širaza, i do Persepolisa i Nakš-i-Rustama - ili u Izraelu, u kome kao bedeker koristite Bibliju. Posebno pamtim i jednu plovidbu duž zapadne obale Atosa, sve do Karulje... Ili oktobar 1970. godine, kada smo Mija Pavlović i ja, odlazeći na neki pesnički skup u Puanji la Foreu, kraj Pariza, tokom nekoliko dana krstarili Burgonjom, i kad smo, putujući lokalnim vozovima i autobusima, preko La Kot d`Or i Morvana, posećivali muzeje, crkve i vinske podrume u Dižonu, Bonu, Otenu, Solijeu, Vezleju, Avalonu, Okseru. Bilo je to vreme berbe grožđa, i mi smo, vozeći se kroz oktobarska popodneva i predvečerja, sretali kolone traktora koji su vukli prikolice natovarene grožđem. Sa obe strane puteva stajale su bačve i stolovi, pretrpani bocama vina.