Danas je ljudskost najveća provokacija

MOJ prvi susret s Bitefom nije bio ni romantičan ni mnogo srećan. Desio se u onim teškim godinama, kada je zbog međunarodnog embarga izgubio internacionalni karakter, pa su se na njemu izvodile samo domaće predstave - kaže na početku razgovora Ivan Medenica, selektor i umetnički direktor ovog festivala, naš ugledni teatrolog, pozorišni kritičar i profesor FDU. Uoči izvođenja jubilarnog 50. Bitefa, razgovaramo o njegovoj istoriji i tekovinama, avangardi nekad i sad, ali i vraćanju starog sjaja teatarskoj fešti koja je Beograd davno uvela u svet - onaj umetnički, smeliji i napredniji od vremena u kome je nastao.

* Kako se sećate vaših “premijernih” festivalskih godina?

- Bogami, tada je bilo dilema da li zbog pomenutih okolnosti treba napraviti prekid, sećam se i da moj profesor Vlada Stamenković nije hteo da ga prati na stranicama NIN-a. Danas mislim da je odluka Jovana Ćirilova da se Bitef održi i u takvim prilikama bila na mestu. Jer, institucije se teško grade, potrebne su im pozitivne okolnosti i kontinuitet, a veoma brzo se ruše... Pogotovo u sredini kao što je naša, koja nema dovoljno poštovanja prema njima i dovodi sve u pitanje. A Bitef nam je neophodan, ne samo zato što je uvek promovisao nešto novo, hrabro, provokativno u pozorištu nego i u samom društvu.

* Na kakve promene mislite?

- Doprineo je razumevanju različitih kultura, rasa, seksualnosti. Dao je doprinos emancipaciji, na svaki način. Sećam se kakvu sam odgovornost kao mlad kritičar osećao pišući o Bitefu. On je i svojevrsna škola za mlade pozorišne kritičare, jer morate da stičete nova znanja i razvijate svoj umetnički i ljudski senzibilitet. Ćirilov je uvek isticao da je Bitef imao sreće sa svojim kritičarima, koji nisu zaostajali za svetom: Pervićem, Stamenkovićem, Selenićem, Pašićem, Hristićem... Uvek sam se trudio da budem sagovornik Bitefu, a kad ga kritikujem da to bude konstruktivno. Drago mi je što je moja koleginica Anja Suša neke od tih primedaba uključila u naredne selekcije. To je retka pojava.

* Kad se setimo okolnosti u kojima je nastao i šta je predstavljao u ovom delu sveta, danas mu dajemo gotovo mitsko značenje?

- Mit o Bitefu je važan koliko i Bitef sam. Taj mit iskazuje njegova najšira značenja: umetničkih susreta, razmena, neslaganja, provokacije, polemike, nove saradnje. A to sve jeste Bitef, ne samo zbir predstava. Tokom ove godine i mog putovanja po svetu, uverio sam se koliko za njega svuda ima poštovanja. Iako je u međuvremenu pao Berlinski zid, nestala Jugoslavija i Beograd prestao da bude na razmeđi dva ideološki suprotstavljena bloka, u svetu se ne zaboravlja kakav je imao značaj i zasluge. To je veliki simbolički kapital, koji želim da “rabim” u sadašnjim, izmenjenim okolnostima. Bitef treba i ubuduće da predstavlja kulturno i društveno žarište svetskih razmera. Idu mu naruku i okolnosti u kojima živimo: opet smo mimo svoje volje granica. Ali ne između Istoka i Zapada nego bogatog Severa i siromašnog Juga. To Bitef treba da iskoristi u pozitivnom smislu, dakle, ne kao frustraciju nego kao polazište novih dijaloga i susreta.

* To je priča i o Evropi u žicama i armiji izbeglica?

- Izbeglice nisu svojom voljom ovde. U azilu u Krnjači, gde su smeštene, ima i ljudi izbeglih još iz Hrvatske. Dvadeset godina posle “Oluje” to zaboravljamo, a Bitef želi da se obrati i toj populaciji. Između ostalih, na festival dolazi dokumentarna, vrlo potresna predstava iz Libana “Jašući oblak”. Na nju ćemo pozvati Sirijce iz Krnjače i ostalih sredina, posebno one sa arapskog govornog područja. Neće biti “eksponati” već publika kao i svaka druga. Želeo bih da svi više razmišljamo o njima, o njihovim osnovnim potrebama. Pritom ne mislim samo na hranu i lekove, nego i neke osnovne kulturne potrebe.

* Ako pogledamo unazad šta ćemo prepoznati u proteklih pola veka našeg festivala?

- Najkreativniji je bio prvi period Bitefa, kao jedinstvenog mesta susreta američke avangarde (trupa Ričarda Šeknera, Petera Šumana, Living teatar, La Mama) sa velikanima na Istoku, Grotovskim i Kantorom. Nadam se da je istinita ona priča kako se Grotovski upravo u Beogradu upoznao s Living teatrom i da su ga oni pozvali u SAD. Ovde je počela i međunarodna karijera Boba Vilsona, Bitef je bio jedna od njegovih prvih internacionalnih adresa. Festival je kroz svoju istoriju pratio razvoj pozorišta i pozorišnih formi. Anja Suša i ja smo želeli za ovo jubilarno izvođenje neku vrstu rekapitulacije “gradiva”, podvukli smo crtu ispod najrazličitijih formi. Ove godine ćemo imati dramsko pozorište, savremeni ples, dokumentarni teatar, predstave - predavanja, muzičko pozorište, novi cirkus. Sledeće godine želimo da idemo dublje u istraživanje fenomena u izvođačkim umetnostima. Mislim da ću akcenat staviti na pozorišno vreme i trajanje. Duge predstave nas kao gledaoce teraju da se menjamo. Svi smo nabaždareni na kratke forme, spotove, “Jutjub”, a one nas okupljaju u sali i dugoj, čistoj razmeni sa ostalom publikom.

* Kakvo pokriće predstava treba da poseduje da bi opravdala svoje trajanje?

- Kao gledaocu, ponekad mi je i dvadeset minuta predugo - ako je predstava dosadna. Ali ako je uzbudljiva, ritmički strukturisana, sa inteligentnim konceptom - dužina trajanja nije problem. Takva ostvarenja nas provociraju da prevaziđemo psihološka (pa i fiziološka) ograničenja i dozvolimo razmenu sa ostalima.

* Za deset godina i sledeći jubilej, kako biste želeli da izgleda Bitef?

- Mislim da su njegovi temelji odavno postavljeni, samo se treba prilagođavati vremenu. Bitef ima i svoju horizontalu i svoju vertikalu. S jedne strane, i dalje treba da traga za radikalno drugačijim i provokativnim u pozorištu (što je mnogo teže nego šezdesetih godina), s druge strane je njegova najšira moguća multikulturalnost. Bitef se ne sme zatvarati ni u regionalne ni u evropske okvire, on baštini mnogo širu tradiciju. To smo već ove godine želeli da pokažemo: predsednik žirija je iz Južne Koreje, dvoje je iz Srbije (s međunarodnim karijerama), Nemac i Nigerijac. Ovo je veoma važno, jer o novom ne možemo da govorimo u kontekstu globalnog: ono što je novo u jednoj, nije u drugoj sredini. Bitef je otvoren prema celom svetu i uvek, iznova, mora da pokreće bitna društveno-politička pitanja. Sada je jedno od glavnih pitanja - pitanje izbeglica. Svetsko pozorište se bavi tom temom, bavi se i Bitef.

* Da li je danas Bitefu mnogo teže da šokira i provocira nego pre pola veka?

- Ne treba od Bitefovih predstava stalno očekivati čudo neviđeno i šok. U društvu u kome smo izloženi novim medijima i tehnologijama, diktatu brzine, površnosti i prolaznosti, agresiji, vulgarnosti, kultu lepote i mladosti - pozorište mora da bude civilizacijska alternativa. Mora da nam ponudi predstave koje će nas naterati da budemo zajedno, da se prepustimo zajedničkom iskustvu i razmeni, da probude ljudskost. A to i jeste u najboljoj “najbitefovskijoj” tradiciji! Ne treba nam šok u smislu banalne provokacije nego šok ljudskosti. Jer, danas je ljudskost najveća provokacija.

“PLANINA OLIMP” - NAJDUŽA

* KOLIKO je trajala najduža predstava kojoj ste prisustvovali?

- To je “Planina Olimp” flamanskog autora Jana Fabra u Antverpenu. Gledao sam je pre deset godina, ona obuhvata sve antičke mitove koje znamo. Prisutan je dionizijski element drevne kulture, racionalnost, senzualnost, sve izneto na jedan poetski način. Imate utisak da prisustvujete antičkoj religijskoj ceremoniji... Predstava traje 24 sata, sa tri pauze od po sat. Za to vreme neki dremaju u stolicama, neki u vrećama, a poneko ode i kući pa se vrati.

“Staljingradska bitka”

* KOJE je vaše najuzbudljivije pozorišno iskustvo?

- To je predstava koju sam gledao tri-četiri puta. U Avinjonu, Parizu, a bio sam i na dva beogradska izvođenja. Reč je o lutkarskom ostvarenju “Staljingradska bitka” gruzijskog umetnika Reze Gabrijadzea: ratna priča ispričana na najpoetičniji način, iz vizure životinja, od mrava do konja. Svaki put kad sam je gledao, plakao sam. Na izvođenju u Parizu posmatrao sam Pitera Bruka koji je prišao autoru i poklonio se... Što se pak tiče pozorišne magije koja prevazilazi pozorište, to je predstava Hajnera Gebelsa “Eraritjaritjaka”...