Srđa Penezić: Naš Dobrica nije Ćosić

POSLE svetske premijere u glavnom takmičarskom programu međunarodnog festivala u Montrealu koji je nedavno završen, film “Ime: Dobrica, prezime: nepoznato”, reditelja Srđa Penezića, 13. septembra svečano će otvoriti deveti Leskovački internacionalni festival filmske režije (LIFFE).

Penezić nije bio u Montrealu, jer, kako objašnjava za “Novosti,” svetski festivali nisu mnogo zainteresovani za vrstu filma koja njega zanima. Naravno, bilo mu je veoma drago što je “Dobrica” ušao u glavnu selekciju. Domaća premijera u Leskovcu za njega je značajnija, i nema tremu.

- Imam jednu lošu osobinu, samouveren sam i pun sebe, i čini mi se da je u ovom filmu sve fenomenalno. Toliko sam oduševljen kako smo uradili “Dobricu” da ne mogu ni da zamislim našu publiku pred kojom bi loše mogao da prođe. Nekoliko kritičara koji su ga videli izuzetno su pohvalno o njemu govorili. A kad je stigla ponuda da film dođe u Leskovac, prevagnula je činjenica da je to festival režije, da dolaze filmovi i reditelji iz regiona. Vrlo je važno da filmski radnici i dalje dobro sarađuju, bez obzira na politike svojih država. Čini mi se da ljudi na filmu i ne primećuju da su se republike bivše Jugoslavije razdvojile. Leskovac je napravio još jedan odličan gest - tek kad smo prihvatili da otvorimo festival, objavljeno je da će Slavko Štimac, koji igra naslovnu ulogu u “Dobrici”, dobiti nagradu za životno delo “Živojin Pavlović”. Kad sam to čuo, rekao sam mu: Sad možeš da umreš, nema dalje.

* Živeli ste i radili u Americi više od tri decenije. Kakvo je vaše iskustvo na prvom igranom filmu koji ste režirali u Srbiji?

- Sve je krenulo slučajno. Kad sam na predlog prijatelja Slavka Štimca i Vesne Golubović prihvatio da zajedno produciramo i napravimo neki film, u startu smo odlučili da mora da bude pozitivan, da se ljudi kad izađu iz bioskopa bolje osećaju nego kad su u njega su ušli. Ja sam odavno imao priču koju sam čuo u Americi, a oni su pristali, i krenuli smo. Ispisao sam kratki sinopsis za konkurs Filmskog centra Srbije za podršku razvoju scenarija, gde sam “prošao”, a onda smo dobili podršku i na konkursu za igrani film. Moram da kažem, pošto ljudi ovde stalno nešto kritikuju, da sam vrlo zadovoljan radom FCS. Nisam navikao u Americi da ti neko da pare za film, pa ti radi šta hoćeš. Mi pričamo o nekim umetničkim slobodama, a tamo, i kad dobiješ neki novac, imaš nad sobom bar desetoro ljudi koji te kontrolišu kako radiš.

* Film je, u finišu, dobio naslov “Ime: Dobrica, prezime: nepoznato”. Da li se time “ograđujete” od nečega?

- Kako je to film o jednom jako dobrom čoveku, želeo sam da se najjednostavnije, najdirektnije i bez ikakve metafore zove “Dobrica”, i svi su se složili. Pojavio se, međutim, problem - naleteo sam na neke prijatelje koji su mi rekli da su čuli da radim film o Dobrici Ćosiću. Da bismo se nekako izvukli iz toga, a pošto je glavni junak siroče - bio je nađen na đubrištu i prezime mu se ne zna, dodali smo u naslov filma “Prezime nepoznato”.

* Ako biste dali nekakav “kroki”, ko je, u stvari, Dobrica?

- Cela ideja bila je da napravimo “antidomaći” film, nešto drugačije od onoga što reditelji ovde rade. Priča je, praktično, ni o čemu - o čoveku koji je izuzetno pozitivan, koji veruje da će se njemu uvek sve najbolje dešavati, iako mu je život loše započeo. Proveo je godine što u sirotištu, što u zatvoru, odrastao je sa našom zemljom - prvo je imao problem što je antikomunista, posle zato što je prokomunista. Uvek su ga nekako hvatali kad ne treba, ali je on život “gurao” dalje. Za potrebe filma, naravno, sve je to karikirano do besmisla, ali je suština u tome što Dobrica svakog čoveka gleda najboljim očima, i svi pokušavaju da budu ono što on od njih očekuje. Sećam se nekog starog filma Džona Forda, iz četrdesetih godina prošlog veka, u kojem je junakinja pevačica, žena sumnjivog morala, kako se tada smatralo. U jednoj sceni, ona to objašnjava nekom muškarcu: “Da li sam dama, ili sam kurva, zavisi od toga kako me ti tretiraš. A ja sam uvek ono što jesam, to se nikad ne menja.”

* Da li ovom pričom sugerišete na to da životni optimizam zavisi od nas samih, a ne od okolnosti?

- Mi smo ljudi koji prvih petnaest minuta moramo da “izbljujemo” sve - političare, društvo, ekonomiju, kulturu...Kad se “izduvamo”, onda vidimo, ili bar ja vidim, da je Beograd ipak izuzetno mesto. Imao sam priliku da živim u raznim velikim gradovima, od Londona, do Njujorka i Los Anđelesa, i nijedna od tih metropola ne može da se poredi sa Beogradom po tome koliko su ljudi ovde zanimljivi, šta sve znaju, kakvih persona ima. U nekom gradu tipa Njujorka, ljudi koji zapošljavaju odmah prepoznaju ukoliko si talenat u nekom poslu i daju ti šansu. Vrlo brzo posle toga bivaš unapređen, i to je divno što je tako. S druge strane, tamo su svi zanimljivi ljudi na onih deset spratova na vrhu, a ti se svaki dan srećeš sa onima koji ili nisu dovoljno talentovani, ili nisu bili sposobni da urade nešto u životu, i to su, uglavnom, najnezanimljiviji ljudi.

* Gde su naši daroviti i zanimljivi ljudi?

- Kod nas je genijalna stvar da niko ništa ne prepoznaje, a ako i prepozna talenat, odmah gleda da ga uništi, jer neće konkurenciju. Najzanimljiviji i najobrazovaniji ljudi ovde uglavnom sede dokoni, imam poznanike koji prosto oduševe time šta sve znaju ili čime se bave. Ali, nažalost, naš sistem njih neće - nema ih u ministarstvima koja vode zemlju, u komisijama koje o nečemu važnom odlučuju..., oni se mogu sresti samo na nebitnim mestima.


SVETSKI KURIOZITET

* FILM ima i jedan kuriozitet - odrastanje Štimca dali ste kroz sekvence iz njegovih prvih filmova koje ste obradili.

- To su “Salaš u Malom ritu”, “Varljivo leto 68” Gorana Paskaljevića, “Specijalno vaspitanje” Gorana Markovića, hrvatski filmovi “Vuk samotnjak” i “Vlak u snijegu”. Taj “zahvat” je godinu dana odložio završetak filma, a bilo mi je žao da ga ne primenimo, jer to niko u istoriji filma nikada nije uradio. Na Zapadu bi, zbog autorskih prava, bio veliki problem napraviti tako nešto, a ovde su nam “oba” Gorana sve dala besplatno, i poželela sreću.