Visocki: Nešto je u ruskoj duši neprolazno

PROGRAM pod nazivom "Put uprkos sudbini", omaž je jednom od najvećih ruskih umetnika prošlog veka Vladimiru Visockom (1938- 1980), s kojim večeras gostuje moskovski Teatar muzike i poezije Jelene Kamburove na sceni Jugoslovenskog dramskog.

Pesnik, pevač, pozorišni i filmski glumac (čija se slava u ruskom narodu jedino mogla meriti s Gagarinovom) i u novom milenijumu pamti se po nezaboravnim stihovima i načinu izvođenja, boemskom životu, velikim ljubavima (jedna od njih bila je i čuvena Marina Vladi), pa i preranoj smrti koja je rastužila ceo narod ove velike zemlje. Uprkos činjenici da nije bio miljenik vlasti, koliko je bio omiljen u nekadašnjem SSSR-u, svedoči činjenica da je poslednjem ispraćaju prisustvovalo milion ljudi... Beogradska publika, večeras će između ostalih, imati priliku da na sceni upozna sina velikog umetnika, Nikitu Visockog, koji će kazivati očeve stihove.

* Kakav je "uprkos sudbini" bio put vašeg oca?

- To je naziv jedne od njegovih pesama, koju je napisao kao veoma mlad čovek, za film već sasvim zaboravljen - objašnjava Nikita Visocki. - Ne mislim da je sebe previše uložio u tu pesmu, ali se ona pokazala kao proročka kad je o očevoj budućnosti reč. Posvećena je verovatno nekoj ženi, moguće Marini Vladi. Govori o samoći i o tome kako čovek mora da ima hrabrosti da ide dalje, a pritom da ostane ono što jeste. Uprkos i "preko" želja da nađe sopstveni put.

* Kako je nastalo to poređenje s Gagarinom?

- Ankete ne shvatam mnogo ozbiljno, ali eto, jedan omladinski list je uoči 1967. godine postavio čitaocima pitanje s kim bi želeli da dočekaju Novu godinu. Odgovor je bio s Visockim i Gagarinom, koji se tada nalazio u kosmosu i bio već slavan. Poginuo je samo nekoliko meseci potom. Moj otac pak bio je popularan, iako još na početku. Posle Gagarinove smrti našalio se i rekao: "Sada sam, izgleda, ostao sam"... Inače, danas je drugačiji odnos prema velikanima, sve se promenilo. Puno je informacija koje se čine važnim, a sutra se već zaboravljaju. Imao je neverovatan talenat, šarm, harizmu. I još nešto: njegovo stvaralaštvo predstavljalo je ovaploćenje ruske mašte, pa i slobode - slobode izbora. Bio je hrabar, nezavisan i slobodan, ali ne na agresivan način.

* Govorio je da nije disident već umetnik?

- Zaista je bio nezavisan od mode, tokova, politike. Bilo je među književnicima mnogo onih koji ga nisu smatrali velikim pesnikom, kao i među glumcima ljudi koji su mislili da nije jedan od najvećih. On, jednostavno, nije spadao ni u jednu kategoriju. Nije bio disident, ali ni ideološki "ispravan" umetnik. Kuražan da bude to što jeste. Danas kad me pitaju za koga bi glasao, odgovaram da ne bi bio ni za koga, da ne bi pripadao nijednoj političkoj partiji. Mnoge disidente je znao i poštovao, ali sebe nije smatrao jednim od njih. Verovatno je i u tome tajna velike ljubavi i poštovanja prema njemu, pa i uspeha.

* Današnje vreme kao da ne poznaje kategoriju pesnika boema?

- Odlazi vreme, a s njim i takvi ljudi. Visocki bi za nekoliko meseci napunio 79 godina. Ipak, i dalje je popularan, što znači da je u Rusiji odnos prema njemu dubok i ozbiljan. Mladi ga čitaju i pevaju njegove pesme. Vreme se menja, ali je nešto u ruskoj duši neprolazno...

* U svojim stihovima koristio je žargon, pevao o prostitutkama, kriminalcima?

- Ipak, on nije bio satiričar niti kritičar sistema. Bio je čast društva. Nije se stideo da pokaže patriotizam i ljubav prema svom narodu. A to što su se vlasti tako prema njemu odnosile, znači da nisu znali kako da se postave. Mnogi koji ga svojevremeno nisu dopuštali u SSSR-u, koji su sklanjali njegove ploče i protivili se koncertima - krijući su ga slušali u svom stanu. Danas postoje ulice s njegovim imenom, spomenici, festivali, o njemu uči i u školama. Kada su predsednika Putina pitali da li zna da Visocki nema ulicu u Moskvi, on se iznenadio. Mislio je da već postoji. Tako je prošle godine dobio ulicu i u Moskvi...

* Kako ga vi pamtite?

- Imao sam 16 godina kada sam ga izgubio. Nisam imao dovoljno vremena da se zbližimo. Naša porodica je odlučila da ja budem taj koji ću čuvati sećanje na njega, baviti se muzejom, izdavaštvom. Nastavljam da se družim s njim i otkrivam ono što nisam znao. Čini mi se da ga dobro poznajem kao čoveka. Umro je pre 36 godina, a moj sin će ove godine napuniti 30. Ipak, čini mi se da se rodio veoma davno, a da je otac umro juče. Nema dana da me nešto ne podseti na njega. Ponekad je i teško. Pokušavam da izađem iz senke. Njegova poruka je da svako treba da bude ono što jeste. Trudim se da imam svoj put. Ali, svi smo mi određeni činjenicom da smo deca svojih roditelja. Prezimenom sam povezan sa ocem, ali i majkom, zemljom u kojoj sam rođen, jezikom...

MOJ CRNI ČOVEK

* "Pozajmili" ste ocu glas u filmu koji ste producirali, a koji se bavi njegovim odnosom s KGB?

- Reč je o igranom ostvarenju "Hvala što si živ", za koje sam radio i scenario. Naime, jedan od junaka dobio je zadatak da "radi" sa Visockim, kako bi mogli da ga uhapse. To nije priča o KGB već o tome kako se i u agentu otvara nešto ljudsko, u jednom tako strašnom sistemu. Inače, KGB je "radio" u SSSR-u sa svakim ko bi se izdigao, ni Visocki nije bio izuzetak. Nekoliko puta sam kao direktor njegovog muzeja u Moskvi pokušavao da dođem do tih materijala, bez uspeha... Film govori, između ostalog, i o tome kako je nastala očeva pesma "Moj crni čovek" - kada je godinu dana pre smrti doživeo kliničku smrt u Kazahstanu.