FILM reditelja Gorana Paskaljevića "Zemlja bogova", snimljen u Indiji kao prva srpsko-indijska koprodukcija, doživeće svetsku premijeru u Torontu, na jednom od najvažnijih festivala u svetu koji se održava od 8. do 18. septembra. Njegovo novo ostvarenje prikazuje se u selekciji "Masters", u kojoj su novi filmovi rediteljskih velikana kao što su Vim Venders, Almodovar, braća Darden, Karlos Saura, Marko Belokio, Kim Ki Duk, Kristijan Munđiju..., što ga u startu čini značajnim.

- Objektivno, to jeste veliko priznanje - kaže Paskaljević. - Ali učešće u ovoj selekciji u Torontu, pre svega je šansa da moj novi film vide svetski distributeri, koji su već pokazali interesovanje, kao i selektori drugih značajnih, velikih festivala. Mislim da on nije komercijalan, niti sam ga kao takvog pravio, ali kompanija Cinestan international iz Londona koja je preuzela da ga prodaje u svetu, smatra da nisam u pravu, i da će doživeti i komercijalni uspeh kod filmofila i šire publike. Ti iskusni stručnjaci verovatno bolje od mene procenjuje tržište - ističe reditelj čiji su filmovi većinom prikazivani u glavnim takmičarskim programima svetskih festivala.

Paskaljević iza sebe ima nagradu kritike u Berlinu za najbolji film, nagradu kritike u Veneciji, prestižno priznanje "Federiko Felini", specijalnu nagradu žirija u San Sebastijanu, tri Gran prija u Valjadolidu, nagradu "Bernard Viki" u Minhenu, "Sergej Bondarčuk" u Moskvi, tri "Zlatna viteza" u Rusiji, nagradu publike u Kanu, evropskog Oskara, nominaciju za holivudski "Zlatni globus".., a retrospektivu su mu priređivali njujorški Muzej moderne umetnosti (MoMA), Britanski filmski institut, Francuska kinoteka u Parizu, Španska kinoteka u Madridu i Barseloni, Austrijski filmski arhiv u Beču...

* "Zemlju bogova" snimali ste na Himalajima, sa indijskim glumcima, na hindu jeziku, a glavnu ulogu igra Viktor Benedži, koga znamo iz filmova Polanskog, Džejmsa Ajvorija, Dejvida Lina... Kakvo je bilo to iskustvo?

- Fizički izuzetno naporno, a duhovno ogromno iskustvo, za sve nas koji smo ga radili. Himalaji su sasvim drugačiji svet od našeg, skoro druga planeta. Moj prijatelj glumac Viktor Benedži i profesor Purohito, jedan od najboljih poznavalaca tamošnjih običaja, pratili su me na brojnim putovanjima kroz vrleti Himalaja, i njihova pomoć bila je dragocena. Pokušao sam da napravim filmsku dramsku poemu koja će biti svima razumljiva, ali i da istovremeno dotaknem slojeve mističnog, tako prisutnog u svakodnevnom životu Indijaca.


NOVI PROJEKAT U RIMU * "Tuđu Ameriku" "Njujork tajms" proglasio je jednim od najboljih filmova o emigraciji snimljenih u Americi, "Kad je Hari postao drvo", koji ste radili u Irskoj, izabran je među deset najboljih ostvarenja irske kinematografije prve dekade 21. veka. Gde snimate novi film?
- U papskom gradu Viterbo, pored Rima, sa italijanskim i francuskim glumcima, i naravno, mojom ekipom saradnika iz Srbije. Radni naslov filma je "Moj sin Muhamed", i to je sve što trenutno mogu da otkrijem. Snimanje počinje iduće godine, u italijansko-francuskoj koprodukciji.

* Scenario je inspirisan poezijom Rabindranata Tagora. Kako ste "uklopili" evropsku estetiku koja je deo vašeg filmskog "vaspitanja" u jednu po mnogo čemu posebnu kulturološku i filmsku tradiciju?

- Moja opčinjenost tim prostorom i ljudima bila je presudna. Zvučaće možda patetično, ali tokom snimanja vodila me je neka vrsta ljubavi prema stanovnicima tog nepreglednog planinskog venca, gde se nalaze i najveća indijska svetilišta. Ritam filma prilagodio sam njihovom načinu života koji teče sporo, a istovremeno i veoma napeto i uzbudljivo. "Zemlja bogova" razlikuje se od indijskih angažovanih art filmova koji većinom prikazuju teško preživljavanje u velegradskoj vrevi, i obiluju scenama nasilja. I u mom filmu je nasilje prisutno, ali nije u prvom planu. Možda čudno zvuči, ali mislim da je ovo jedan od mojih najličnijih filmova, a snimio sam ih sedamnaest. Pošto sam bio scenarista, reditelj i producent, imao sam punu slobodu i nisam pravio nikakve kompromise. Glumci i moja stara srpska ekipa saradnika predano su me pratili. Sve je bilo otvoreno do kraja snimanja, a ja sam spontano sledio intuiciju i nisam se obazirao na to da li će se to što stvaram nekome kasnije dopasti ili neće.

* Još od "Čuvara plaže u zimskom periodu", jednom od važnijih ostvarenja post crnog talasa, svaki vaš film imao je angažman. Šta znači biti "hroničar jugoslovenske i srpske stvarnosti", kako je o vama nedavno govorio kritičar Klaus Eder, generalni sekretar FIPRESCI-ja?

- To doživljavam kao veliku pohvalu i inspiraciju da nastavim dalje, iako su teškoće s kojima su danas suočeni svi filmski autori sve veće. Nadam se da će moji filmovi živeti još dugo, upravo zato što su jednostavni, bez spoljnih efekata, inspirisani realnim životom i problemima običnih ljudi. Teme kojima sam se bavio nisu bile dnevnopolitičke. U fokusu mog interesovanja uvek je pojedinac, koji na razne načine postaje žrtva određenih društvenih okolnosti, jer verujem da film mora da ima angažman. Danas verujem više nego ikada da je umetnost možda i jedina prava snaga koja može da utiče na svet i da ga učini boljim. Ali, avaj, sve je manje prostora za umetnost, banalnost je prevladala, i zagušila nas na svim nivoima.

* Gde je mesto umetničkog filma u tom banalizovanom svetu?

- Kroz šumu kalkulantskih filmskih dela ili vulgarno-komercijalnih, svuda u svetu probijaju se i filmovi koji nude uzvišene moralne poruke, koji opominju, i koji su, jednostavno rečeno, umetnička dela. I uvek će tako biti. Filmska umetnost nije mrtva, možda je na prekretnici, ali je bila i ostala žilava. Verujem da ćemo i u budućnosti gledati sjajne filmove starih majstora, i nekih novih, mladih autora.

* Ozbiljne priče vaših filmova često su "pakovane" u crni humor, što je publici nudilo i optimizam. Šta sada može da ulije nadu?

- Ne znam, čitav svet je zaplašen, a trenutno nema ničeg velikog što bi ljudima globalno ulilo nadu. Zato možda treba krenuti od sebe, i najsitnijih svakodnevnih stvari - pomoći starici da pređe ulicu, saslušati probleme svog suseda, isključiti televizor kad se prikazuju vulgarni rijaliti programi i sterilna dnevnopolitička "prepucavanja", družiti se s prijateljima, a ne sa mobilnim telefonom i internetom, svaki dan uputiti nežnu reč svojim najbližima, spasti napuštenog psa sa ulice... To jeste "sitno", ali nas čini boljim ljudima.

Iz Paskaljevićevog novog filma "Zemlja Bogova"


CRVENI TEPIH

* DANAS se retko dogodi da neki domaći film uopšte uđe u glavni program Berlina, Kana, Venecije, Toronta...?

- Pre svega, srpska kinematografija ima zanemarljivo malu finansijsku podršku države, kao i naša kultura uopšte. Čast pojedincima koji se ličnim angažmanom trude da ovu situaciju promene, a s druge strane, često se veliki novac troši na projekte koji su predviđeni da budu samo još jedna apologija dnevne politike ili dodvoravanje neukusu koji prevlađuje. Ali i veliki svetski festivali su se promenili, selektorima je najvažnije koja će svetska zvezda prošetati crvenim tepihom, i malim kinematografijama ostaje sve manje prostora. Ne treba, međutim, potcenjivati učešće naših dobrih filmova u pratećim programima velikih svetskih festivala. Svaki uspeh je važan i ohrabrujući za našu kinematografiju u kulturi.