PRVA glumica ovenčana prestižnim priznanjem "Žanka Stokić", ona čiji je dar utemeljivačica te nagrade, glumica veka Mira Stupica stalno izdvajala kao jedinstven, Svetlana Bojković, izdvaja svoja sećanja na veliku Miru:

- Moj prvi susret i doživljaj sa Mirom Stupicom bio je njen glas. Bilo je to u mom detinjstvu. Slušala sam je na radiju u Goldonijevoj "Mirandolini". Zauvek sam ostala fascinirana čarolijom tog raskošnog glasa sa bezbroj nijansi i kaskada. Njen smeh je prštao kao vodoskok. Bilo je to, za mene, kao svetlost munje ili udar groma. Danas mislim da me je taj doživljaj, možda, i odveo na put glume.

Svetlana pamti i svoje ushićenje kada je taj nezaboravni glas prvi put čula uživo.

- Kada sam počela da gledam predstave, videla sam njenu Petrunjelu, a na kartu više i Madam San Žen. Konačno sam videla Miru uživo. Bila je to energija koja preplavljuje, vedrina, humor... Danas bi se reklo "ludilo"!

U mnogim njenim ulogama koje sam kasnije gledala, Mira je imala ono bez čega se ne može biti umetnik. Imala je ono što se zove "tragički plamen". To je u gledalištu izazivalo suze, to je stvaralo katarzu.

Mira je simbol vremena u kojem je pozorište bilo izuzetno cenjeno i podržavano, smatra Ceca Bojković, te dodaje:

- Iako je govorila da joj je vreme išlo naruku da dostigne te glumačke visine, ona je imala takav dar koji je za sva vremena. Zato je i proglašiena glumicom veka.

Svetlana je Miru upoznala kada je, kao student glume, primljena u Jugoslovensko dramsko pozorište, i ušla u grupu "Bojanovih beba".

- Ona me je odmah toplo prihvatila i podržavala na mom glumačkom putu, ukazujući mi na sve moguće teškoće koje me čekaju - kaže Svetlana. - Tako je počelo moje druženje sa uzorom kome sam stremila ne verujući da ću mu se ikada približiti. Upravo zbog autoriteta koji je njena glumačka veličina za mene značila, godinama mi je bilo komplikovano da postanem bliska sa Mirom, ali ona je uvek bila spontana i jednostavna i pružala je ruku... Vremenom, ostvarile smo blizak odnos, zahvaljujući pre svega njenom životnom iskustvu, prirodi i širini ličnosti. Našla mi se u mojim teškim životnim trenucima. Na tome sam joj beskrajno zahvalna, tim više što ni njen život nije bio lak.

Mira je bila mudra, ističe Svetlana Bojković.

- Imala je, između ostalog, osećaj pripadnosti beskonačnom nizu istinskih umetnika. U to je verovala, o tome je govorila i to ju je držalo u životu, kao i u susretu sa krajem... Kao što je ona otrgla veliku Žanku Stokić od zaborava, tako bi i mi danas trebalo da učinimo još jednu potvrdu njenoj besmrtnosti, a to bi bila nagrada koja bi nosila ime Mira Stupica - naglašava prva naša "Žanka".

A poslednja pozorišna bravura Mirina bila je u predstavi "Princeza Ksenija od Crne Gore", po drami i u režiji Radmile Vojvodić, premijerno prikazanoj 1994. u Kraljevskom pozorištu Zetski dom na Cetinju, jednoj od predstava koje su od 1998. označile početak rada obnovljenog CNP-a u Podgorici. Za maestralno dočaran lik ostarele crnogorske princeze u izgnanstvu, 1999. Mira Stupica postala je prvi lauret Nagrade za životno delo CNP-a, a proglašena je i počasnim članom ove kuće.

- Kultnu princezu Kseniju igrala je punih sedam godina, kroz "scile i haribde" rata i tranzicije, i srpsko - crnogorskih političkih trvenja - kaže za "Novosti" Radmila Vojvodić. - Opraštala se stalno i opet igrala, istrajavala godinama. Želja da igra bila je živa, nepatvorena.

Vojvodić dodaje da je velikoj umetnici "godila politička subverzivnost te predstave".

- Posle svake izvedbe bilo je baš kao sa Sirkovom gospođom babom u mraku gledališta - godinama su svi plakali na "Kseniji", pleskali i grcali. I tu temu egzila, tu citatnu temu, zapremala je vanserijskim nadahnućem - ah, da naravno, i njenim vlastitim osećanjem unutrašnjeg egzila. Vratila mi se Mira, od juče neprestano čujem njen zvonki glas, nekako kao iz duboke tajne, valjda one sa kojom žive izabrane duše, jedinstvene umetnice poput nje: "Očito još uvek želim da živim, jer to sam ja, ja kad nešto želim". Rekla mi je to na njen osamdeset peti rođendan, bez ijedne žalopojne reči, onda smo se čule poslednji put. Smejala se tada smehom punim života, prepoznala bih ga među hiljadama. Čudesna i neponovljiva. I vraški inteligentna i obrazovana. I iracionalna, ludistkinja. I tako maestralno moderna u izrazu. I samosvojna, emancipovana žena. Ikona. Istinska glumačka ikona. Aplaudiram joj u srcu zavuvek - kaže Radmila Vojvodić.


RETROSPEKTIVA U KINOTECI

JUGOSLOVENSKA kinoteka prikazaće sutra (ponedeljak, 22. avgust), "Roj" Miće Popovića, film koji je Miri Stupici 1966. doneo prvu pulsku Zlatnu arenu, kao uvod u veliku retrospektivu Stupice koju Kinoteka priprema za jesen. Glumica 20. veka, kako su je kolege vrednovale, odigrala je više od 50 filmskih i TV uloga, od debija 1951. u filmu "Bakonja fra Brne" Fedora Hanžekovića. "Hanka" (1955) Slavka Vorkapića i "Dan četranaesti" Zdravka Velimirovića (1961) prikazani su u Kanu, "Muški izlet" Volfganga Štatutea 1964. na Berlinalu... Među najznačajnija njena filmska ostvarenja spada i "Doručak sa đavolom" (1971) Miroslava Antića, film "crnog talasa" koji je nekoliko decenija proveo u "bunkeru". Za doprinos umetnosti filmske glume i životno delo, Mira Stupica je 2007. dobila Nagradu "Pavle Vuisić" na 42. Filmskim susretima u Nišu.