Heroina iz dve Koštane

NI mnogo iskusnije glumice nemaju u svojim biografijama kuriozitet kakav ima Emina Elor (34), u razmaku od samo dve godine, dvojica reditelja Andraš Urban i Kokan Mladenović poverili su upravo njoj ulogu Koštane.

Kada je 2014. godine za lik zanosne Ciganke u izvođenju ansambla Narodnog pozorišta iz Subotice nagrađena Sterijinom nagradom, nije ni slutila da je to tek prvi čin. Drugi, znatno dramatičniji, usledio je nedavno, pošto je pet dana uoči premijere Mladenovićeve "Koštane" u Tivtu (koprodukcija SNP, novosadski SKC i CK Tivat) glumački debitant i pevač sevdalinki iz BiH Božo Vrećo neočekivano napustio predstavu, reditelja i kolege.

- U situaciji kada je trebalo spasavati predstavu, bilo je najlogičnije rešenje da ja iskoračim iz lika Stane koji mi je u Kokanovoj podeli dodeljen. Moju Stanu preuzela je Danica Grubički, a ja sam imala zadatak da se u roku od pet dana preobrazim u Koštanu s čim već imam iskustvo - otkriva za "Novosti" Emina, rođenjem Subotičanka, već desetak godina članica Novosadskog pozorišta (Ujvideki sinhaz).

* Na prvi pogled izgleda da niste imali težak posao, ali ipak su to dve potpuno različite Koštane...

- Vrlo različite, a pritom, ni Andraš ni Kokan nisu tom štivu pristupili na klasičan način... Svaki reditelj je stavio akcenat na drugačiju poruku. Ja sam se u obema verzijama pronašla. Smatram da pozorište treba da bude osavremenjeno, da traži nove načine da publiku zaintrigira, angažuje i navede na razmišljanje. Ta poruka je jedina veza između ove dve Koštane, a vizuelno, formalno i zvučno su one potpuno drugačije. Kod Kokana sam se mučila sa folklorom.

* Koliko je vremena i umeća bilo potrebno jednoj Bačvanki da savlada finese vranjskog dijalekta?

- Bila mi je potrebna pomoć lektora. Išlo mi je u prilog što imam manje teksta, a više songova. Dragoceno mi je bilo iskustvo u mjuziklima koje neguje moje matično pozorište.

* Posle petodnevnih, takoreći danonoćnih proba, jeste li imali tremu uoči izlaska pred publiku?

- Nekako sam uspela samu sebe da ubedim da je sve pod kontrolom, jer znala sam da sada nema natrag, da hrlimo ka premijeri, pa šta bude. Inače jesam tremaroš pred svaku predstavu, ali ovde sam uspela da potisnem strah, naprosto su ga zasenile sve te nepredviđene okolnosti koje su pratile predstavu.

* Kako je na vas delovao aplauz publike posle prvog songa u duhu panka?

- To me je ohrabrilo, pogotovo što su mi stihovi tog prvog songa zbog brzog ritma bili najteži za izgovor u celoj predstavi. Uz živu muziku morala sam da otpevam "Ratove smo vodili, sinove izgubili, a baš su lepo učili da mrze... sve što nije isto, sve što nije naše, druge vere, drugog boga, drugog pola, drugog roda, svi pod zastave, spremajmo kamenja." Taj deo teksta sam svakog jutra ponavljala uoči proba kao neku vrstu mantre.

* Posle odlaska Bože Vreća, reditelj je odustao od polnog dualizma u liku glavne junakinje. Da li vam je to olakšalo posao?

- Da, koncepcija je malo izmenjena, nemamo taj dualizam u polu, ali imamo Koštanu koja je sebi dala slobodu da ne bude isključiva, da ne pravi razliku prema polovima, da svoju ljubav, umetnost i dušu da svakome bez obzira na pol.

* Ova predstava jedinstvena je za vas i po tome što ste se prvi put delimično obnažili na sceni. Da li ste imali dilema u vezi sa tim?

- Imala sam predrasuda, ali ako ta obnaženost ima smisao i poruku, onda je to umetnički čin, značajan za ulogu koju igram. Tako je i bilo i nisam se osećala nelagodno pred publikom, a ni pred samom sobom. Da nisam videla smisao u takvoj sceni, svakako bih to rekla reditelju. Ali, moram da priznam da mi je zasmetalo što su neke novine požurile da objave baš te fotografije iz predstave.

* Kamenje i kavezi koji dominiraju scenom, kakvu, po vašem mišljenju, poruku nose?

- Ukazuju na naše rovove u regionu koje ne zakopavamo, nego produbljujemo, gađamo jedni druge kamenjem, zatvaramo se u sopstvene kaveze. Lično, sve to, kompletna ova situacija poslednjih decenija, čini me vrlo nesrećnom. Od svoje osme godine čekam da nam bude bolje.

* U "Koštani" su uz Nebojšu Dugalića, Gordanu Đurđević Dimić, Radoja Čupića i još nekoliko glumaca iz Srbije, učestvovali i glumci iz regiona. "Kradete" li glumačke finese od iskusnijih kolega?

- Kradem, kradem. I počastvovana sam što imam priliku da direktno na sceni učim od takvih ljudi.

* Priželjkujete li neku posebnu ulogu u karijeri?

- Ne mogu da kažem da maštam o nekoj ulozi. Šta mi bog umetnosti donese, prihvatiću i sve ću uraditi najbolje što znam, koliko umem i koliko mi snaga dopušta. Ali, imam želju drugačije vrste - želim da se umetnost i pozorište poštuju, da ih poštuju i ljudi koji mogu da utiču na razvoj kulture.

* Za sada vam je karijera usmerena na pozorište. Ne priželjkujete li neku filmsku ili ulogu u TV seriji?

- Bio bi to izazov za mene. Do sada sam imala nekoliko manjih uloga u filmovima i TV serijalima. Nisam tip osobe koja dramatično traga za nekom posebnom ulogom ili projektom. Ako me nađe neka uloga zbog koje bi vredelo da se odvojim od pozorišta, prihvatiću jer bih volela da vidim kako je to kada imam puno dana na snimanju. Ako me takva uloga ne sustigne, moje pozorište je uvek tu.

* Čime se bavite izvan scene?

- Trenutno se bavim svojim restoranom, nedavno otvorenim u Ulici Svetozara Miletića u Novom Sadu. Na meniju je isključivo zdrava hrana.

* Prilično je netipično da se mladi glumci uporedo sa glumom bave i ugostiteljstvom...

- Tačno, ali ja imam drugi razlog. Razlog zdravstvene prirode. Pre nekoliko godina mi je utvrđen blaži oblik multiple skleroze. Uz ostalo, morala sam da promenim i način ishrane. Zafalio mi je jedan vegetarijanski kutak u Novom Sadu, htela sam i sebi i drugima da ga priuštim. Želim da ohrabrim sve ljude koji imaju sličan zdravstveni problem da se ne predaju, nego da uđu u tu bitku. Spasonosno je da ne padamo u depresiju kada nas takvi problemi snađu, nego da se borimo.

* Kako ste sada?

- Dobro sam, na nogama sam. Imam snage za posao koji volim, od jeseni me čekaju nove predstave u mom matičnom pozorištu. I dalje sanjam svoje snove i volim život.