Sva deca Save Šumanovića

KRAJEM avgusta sa tugom se sećamo tragičnog stradanja Save Šumanovića, koji je zajedno sa još 150 nedužnih građana Šida ubijen od ustaške ruke. U Galeriji "Sava Šumanović" u njegovom rodnom mestu teku pripreme za obeležavanje 74 godine od ovog zločina u kome nije pošteđen ni jedan od najvećih srpskih slikara. Šid će ovu godišnjicu obeležiti skromno, ali za septembar priprema se izložba "Dečji likovi u Savinom slikarstvu".

- Šumanović je naslikao pedesetak slika, manjeg formata, na temu dečjeg lika, od kojih se, u Galeriji, čuva 26 - govori istoričarka umetnosti Vesna Burojević, autorka izložbe i direktorka Galerije "Sava Šumanović". - Ovaj ciklus do sada je bio zanemaren od analitičara njegovog dela. Smatran je lošijim ostvarenjem slikara. Ali, poznavajući Šumanovićevu promišljenost i potrebu da sve ima smisao i opravdanje, ovaj ciklus je sigurno deo nekog, njemu znanog, mozaika ili slagalice.

Šumanovićevi modeli bila su deca iz komšiluka, iz Donjeg šora, lokalnog imena ulice u kojoj je živeo. Pozirali su mu u svojim najlepšim odelima. Sedeli su na verendi ili u dvorištu, dok ih je skicirao olovkom. Sava ih je nagrađivao bombonama, koje su u ono vreme bile retke. Možda su se zbog slatkiša te devojčice i kad su ostarile, živo sećale tih trenutaka. Samo je jedna, koja je te 1939. pozirala Savi, još živa i duboko je zagazila u devetu deceniju. Ostali modeli više nisu sa nama, ali su ostala njihova sećanja.

- Slikar je jednog dana došao u našu učionicu i pitao učiteljicu da li može da izabere decu koju bi portretisao. Bio je neobično obučen za predratni Šid, imao je francusku kapu i šal obmotan oko vrata, a bilo je leto. Dugo nas je posmatrao i izabrao nas osmoro. Poveo nas je sa sobom. Nama deci je sve to bilo čudno i smešno. Zakazao mi je da dođem još jednom, u nedelju sa drugaricama Zorom Vuksan i Nadom Bođuvanski. Pozirale smo na terasi. Ponudili su nas čajem što nam je bilo jako smešno, ta nismo bile bolesne. Platio nam je za poziranje i poklonio po jedan crtež, koji smo mi pocepale već na Šumanovićevoj kapiji. Sada se naravno kajem zbog toga - govorila je Jelena Merdanović, a sve to, kao i priče koje slede zabeležila direktorka Burojević.

Deca iz komšiluka stalno su trčala za Savom, pitala su ga da li treba da mu poziraju. Znali su da će dobiti bombone.

- Svega se sećam, kao da je to bilo juče, a bila sam prvi razred. Čika Savu sam viđala i pre toga, jer smo živeli u istoj ulici. Uvek me je pozdravljao isto: "Dobro jutro, plava moja devojčice". Ja sam bila živo i radoznalo dete, on je to verovatno primetio i dopalo mu se, tako da me čak vodio sa sobom po okolini dok je slikao. Taj dan kad sam mu pozirala, sedela sam na klupi kad je čika Sava rekao: "Hajde, ideš sad kod mene". Sedela sam na terasi i bilo mi je interesantno. Pre toga me je mama vodila u Beograd na fotografisanje, pa sam to nekako povezala. Pitala sam ga: "Čika Savo, hoću ja to sad biti u Beogradu?" - ispričala je Slavice Zrnić.

Među slikama dece, Vesna Burojević izdvaja portret plave devojčice na tamnoj pozadini. Njegovu veliku vrednost uočio je Miodrag Protić i uvrstio ga među odabrana dela za prvu retrospektivnu izložbu Save Šumanovića. Ova slika često je bila deo stalne postavke u Galeriji.

- Možda je to razlog što se nekoliko devojčica prepoznalo na toj slici - govori direktorka Galerije. - Prepoznale su se Vera Petrović, Nemica Karolina Nojdhefer i učiteljica Slavica Zrnić. Sve su one bile plave, lepe, rumenih obraza, a na osnovu sačuvanih fotografija teško je utvrditi koja bi od njih mogla biti devojčica na crnoj pozadini.

Sofija Škrobot pozirala je Šumanoviću u sremačkoj narodnoj nošnji, koju joj je mama sašila kad je krenula u školu. Sedela je na rezbarenom sanduku, u kome su naše žene nekad držale svoju spremu.

- Sanduk je bio prekriven veoma lepom šarenom krpom - ostavila je sećanje Sofija Škrobot. - Sećam se i bombona koje mi je dao na kraju... Imam još jednu neobičnu uspomenu na Savu Šumanovića. Preko puta njegove kuće je Školska ulica, sokak kojim smo mi uvek išli na nastavu. Na njegovoj ćupriji uvek sam prelazila ulicu. Kao ispred svih naših kuća i ispred Savine je bio dubok kanal. Znali smo da se Sava kupao svako jutro, jer su tu vodu prosipali u kanal. Kad bismo prelazili ulicu osetili bismo blagi miris nekog finog sapuna. Čini mi se da ga i sad osećam.