OD svoje prve knjige "Uređenički psalmi" iz 1957. do danas, Milovan Danojlić (1937), kao pesnik, prozni pisac, autor za decu, esejista i prevodilac iskazuje zadivljujuću stvaralačku energiju, vrhunsko majstorstvo i iznad svega jezičko umeće visokog stepena i najšireg raspona.

Dopisni član SANU, predsednik Srpske književne zadruge, živi u Francuskoj od 1984. godine, a za svoje delo dobio je gotovo sva važna srpska književna priznanja, među kojima su nagrade "Branko Ćopić", "Isidora Sekulić", "Desanka Maksimović", Vitalova, NIN-ova (za roman "Oslobodioci i izdajnici")...

Jedan od naših najplodnijih pisaca, koji iza sebe ima više od 70 knjiga, upravo je objavio zbirku poezije "Životi, životi", u izdanju "Albatrosa plus". Kroz dve stotine kratkih pesama Danojlić još jednom potvrđuje ono što je na osnovu njegovih stvaralačkih dometa već rečeno: da lirika i dalje opstaje kao divljenje stvorenom, da je poezija i dalje oštar glas pobunjenika, kao i oblik pomnog mišljenja sveta i vremena.

* Kakva je poruka vaše nove knjige?

- U njoj, čini mi se, preovlađuje težnja ka pomirenju sa svetom kakav jeste, bez prihvatanja njegovih zala i strahota. Hrabro suočavanje sa nesrećom postojanja može biti polazna tačka prevazilaženja istorijske nesreće. U samoj knjizi, predah od nepovoljnog opšteg stanja donose stihovi nadahnuti prirodom, ili oni okrenuti Nebu i onostranom trajanju...

* Zbirka je sačinjena od pesama dužine uglavnom od šest do osam stihova. Koje su prednosti kratke forme?

- Kratke pesme zaokružuju moje celoživitno pesničko i duhovno iskustvo. To su iznenadni trenuci rasvetljenja, neposredni snimci, munjeviti uvidi, otrežnjujuća zapažanja. Kratka forma donosi brzu presudu: pogodak je tu, ili je izostao, pa se tek naslućuje cilj. To su kompozicije kratkog daha, da ne kažem izdasi. Načinio sam korak dalje od epigrama iz mojih prethodnih zbirki, prelazak na lirsku meditativnost.

* Na šta nas upućuju Puškinovi stihovi stavljeni na čelo knjige?

- Kod Aleksandra Sergejeviča sam našao potvrdu svog najdubljeg osećanja, da svako ko je živeo i ozbiljno razmišljao, mora, u dnu duše, prezirati ljude, ne izuzimajući ni samog sebe. Taj prezir ne isključuje tužno razumevanje, pa i osećanje nevoljne zbraćenosti. U suočavanju sa istinom može se naći podsticaj za moralno poboljšanje, za pobedu nad sobom. Ljudska jedinka je slabo stvorenje, i svest o tome je plodna pretpostavka za izvesno napredovanje. Koliko god bili slabi i jadni, ne smemo napuštati nadu i veru.

* U jednoj pesmi rekoste da vas je starost porazila...

- Onomad sam ušao u osamdesetu, i tek sad shvatam ponešto što je Puškinu bilo jasno sa trideset sedam, koliko je poživeo. Starost je nebeski poklon, ali i velika zemaljska muka. Iznenadila me je, čini mi se neverovatna, kao da se dešava nekom drugom, a ne meni. Pratim je sa distance, gotovo objektivno, priznajem joj nadmoć. Da, porazila me je, iznenadila je dečaka koji i dalje prebiva negde u meni, i traga za jakim, zvučnim rimama, što sam činio i u šesnaestoj. Otac mi je, kao detetu, govorio da nikad neću odrasti. Bio je u pravu: i ovako mator, pišem pesme...

FRANCUSKA PLAĆA DANAK

* ŽIVITE u Francuskoj. Kako se Francuzi nose sa tragedijom u Nici, sa haosom u koji su upali?

- To je stari narod velike kulture, koji plaća danak za nesposobnost svojih vođa, za njihovo skretanje sa linije koju je zacrtao De Gol. Verujem da će se zemlja obnoviti na svojim drevnim i zdravim temeljima. U svakom slučaju ja to želim svojoj drugoj domovini, ali mi je najveća briga ova, u kojoj provodim leto.

* Prvi ciklus zbirke je naslovljen "Iz dnevnika fakira". Još jedna identifikacija?

- Da. I veoma opravdana. Pesnikovanje se svodi na dobrovoljno samomučenje, na strasno žrtvovanje spokojstva i mira, pred drugima, za sebe i za druge. U tom, svesnom stradalništvu ima slasti, i časti.

* Može li književnost, danas, da bude pokretačka sila?

- Jadna poezija, jedva i sebe pokreće, kapitalistički sistem ju je sveo na uličnu siroticu, pa opet, ona drži visoko glavu, i daje hranu osetljivima. Književnost više ne učestvuje u životnim bitkama, ne pokazuje puteve u budućnost, ali osvetljava pređene staze, i tu je nezamenljiva. Ona će nadživeti vladajuću glupost i epohalna zastranjenja. Ljudi će joj se vratiti, onda kad budu sve izgubili.

ODMOR RATNIKA Jučerašnji neprijatelji sad su bliski,
Očito im godi mirno poraće:
"Za šta si, za konjak, votku, viski
Ili za čašicu brlje domaće?"
A kad se napiju i poodmore
Udariće u još gore pomore.

* Čemu, u vremenu krize, da težimo, na šta da se oslonimo?

- Jedini zadatak i cilj je biti čovek, u višem značenju te reči. Meru ostvarene sudbine dali su nam preci, oni čija imena pominjemo s ponosom i strahopoštovanjem. Nema ih mnogo, ali ih je dovoljno da osvetle put u pomrčini. Drugi, zajednički cilj u ovakvim, smutnim vremenima, svodi se na golo preživljavanje. S obzirom na stanje u demografiji, mi tu dužnost ne ispunjavamo kako treba.

* Šta biste savetovali današnjim roditeljima u vezi s vaspitavanjem dece?

- Deci su potrebne dve stvari: ljubav, i prostor za slobodan razvoj. U kapitalističkom društvu taj prostor je okupiran, mladima je otežan pristup u njega. Ako ga na silu ne zaposednu, niko im ga neće ustupiti. Društvo, škola, odrasli uopšte uzev, ne poučavaju podmladak slobodi, a bez nje nema života ni sreće.

* Svet je izložen prirodnim i neprirodnim nepogodama. Koje vas više zabrinjavaju?

- Političke, naravno. Za njih smo sami odgovorni, a donose više štete od svih poplava, oluja, zemljotresa i šumskih požara.

* Rekoste da Južni Sloveni i dalje čekaju priliku da se dohvate za gušu...

- Sudeći po latentnoj mržnji koju i dalje neguju, stiče se taj utisak. Nadajmo se da će se to istrošiti u verbalnom iživljavanju, i da će jednog dana doći sebi.

* Učestali slučajevi terorizma menjaju lice našeg kontinenta. Kao da je treći svetski rat već počeo?

- Ako je zaista počeo, onda ga je izazvala Evropa pod vođstvom Amerike, ludačkim pohodima na Irak, Avganistan, Siriju i Libiju. Terorizam je slepa osveta izbezumljenih i nemoćnih očajnika.