SLUČAJ SVATOVA U ETNOGRAFSKOM MUZEJU POKAZAO: Srbija plodno tlo za nekulturu

KULTURNU javnost ovih dana uzdrmao je "slučaj" svatova u Etnografskom muzeju, i mada je naknadno izazvao različita tumačenja, nesporno je da je u našoj sredini (već svikloj na sve i svašta), uspeo da postane prvorazredni skandal. Epilog tek sledi, ali se postavlja nekoliko pitanja: koliko, uopšte, poštujemo institucije (naravno i oni koji u njima rade ili ih predstavljaju), gde je granica između privatnog i javnog i, konačno, ukoliko se ovaj događaj ne raščisti do kraja - šta je sledeće?

- Odnos prema kulturnim institucijama u direktnoj je vezi s neprepoznavanjem značaja kulture u našem društvu. Vodeći muzeji beskonačno se dugo renoviraju, brojna pozorišta finansijski jedva opstaju, na mestima nekadašnjih bioskopa nalaze se kladionice - podseća kulturolog Maja Vukadinović. - Istovremeno, za većinu medija, vesti iz oblasti kulture nisu relevantne, osim kada se mogu pretvoriti u senzacionalizam.

Naša sagovornica ističe da se zbog toga, kao i niza drugih društvenih okolnosti, može steći utisak da ne poštujemo institucije, niti smo svesni njihovog značaja. Kultura i institucije koje je čine, potpuno su devalvirane u vrednosnom i svakom drugom smislu.

- Nije neuobičajeno da se hol pozorišta ili neke druge kulturne institucije iznajmljuje za koktele i slične događaje koje organizuju firme, marketinške agencije i drugi. Ali u tim slučajevima obično se ne zakupljuje centralni prostor, mesto na kome se nalazi izložbena postavka ili scena u pozorištu. I to se ne čini u privatne svrhe - naglašava Maja Vukadinović. - Prostor kulturnih institucija ne bi smeo da se koristi za privatne potrebe, a svakako to ne bi smeli da čine oni koji u ovim institucijama rade ili njima rukovode. Zato svadba u Etnografskom muzeju predstavlja presedan i prvorazredni skandal.

Poseban problem je, prema njenim rečima, to što su u našem društvenom (a pogotovo medijskom) prostoru sve granice između privatnog i javnog izbrisane. Što je najžalosnije, utisak je da nema nikakvih pravila i da "sve može".

- Ako već ne postoje, trebalo bi da se uspostave vrlo precizna pravila koja razgraničavaju javne funkcije i privatne interese. U ovom slučaju u oblasti kulture, kao i da se uspostavi kontrola njihovog sprovođenja. Ukoliko se olako pređe preko svadbe u Etnografskom muzeju, ne bih se začudila da u bliskoj budućnosti, recimo, direktor nekog kulturnog centra iskoristi salu kao igraonicu za svoje unuče, a upravnici kulturnih institucija u estetizovanom ambijentu organizuju razna slavlja za svoje rođake i prijatelje. Rekvizita i kostimi - gratis...

Antropolog Bojan Jovanović naglašava da je događaj koji se zbio u Etnografskom muzeju, u čudnim i još nerazjašnjenim okolnostima, samo povod da se još jednom osvrnemo na nezavidno stanje u kulturi:

- Ukoliko kriza suviše dugo traje, ona obeležava kulturu, i zato se to stanje gubljenja značaja dotadašnjih vrednosti morala institucija iskazuje svojevrsnim fenomenom nastajanja krize kulture. U procesu dugotrajuće tranzicije, dolazi do povećane tolerancije na nekulturu i navikavanja na niske standarde obrazovanja, vaspitanja i kreativnog stvaralaštva. Umesto vrednosti koje bi mogle pomoći oporavku kolektiva, dobijaju na važnosti snalažljivost, površnost, primitivizam i licemerje. Umesto da državne kulturno-obrazovne institucije budu obrazac visokih standarda za novonastale privatne institucije, svedoci smo toga da se dešava obrnuto. Nizak nivo privatnih obrazovnih institucija delovao je poražavajuće na snižavanje kriterijuma u državnim školama i univerzitetima.

Jovanović objašnjava da se na taj način aktiviralo ono suprotno kulturi - "prirodnost", nagoni i neposredni lični interesi. Sve je manje moralnosti, duhovnosti i samoodricanja, preovlađuje princip oličen u slobodnom, prirodnom ponašanju, nepoštovanju i ignorisanju pravila i zakona kulture.

- Ukidanje i osporavanje razlika između privatnog i javnog polja života, pokazatelj je dubine naše krize. Nemamo jasnih predstava o njima, niti se one jasno pokazuju u stvarnosti, pa nema ni jasnih pravila ponašanja. To je na kraju dovelo do potpunog raspada našeg kulturnog poretka: preovladavanje onog prirodnog čini da u podivljalom kulturnom ambijentu ili nekom njegovom segmentu nastaju pojave kulturne izopačenosti. U konktekstu poništenih razlika između normalnog i nenormalnog, te kulturne izopačenosti dobijaju pozitivan vrednosni predznak. Nosioci ovih tendencija su ljudi koji imaju određenu društvenu, političku, kulturnu ili materijalnu moć. Oni smatraju da im je sve dozvoljeno, pa i čine gestove koji se sa stanovišta još postojećih kulturnih predstava doživljavaju kao - skandal.