U ATELjE 212 odlazio sam kada je ovo pozorište imalo samo četiri godine, jer je moj otac svirao u jednoj predstavi koju je režirala Mira Trailović. Predstava se zvala "Čin-čin", a u njoj su igrali zaboravljena, a grandiozna glumica Ljiljana Krstić i Ljuba Tadić. Gledao sam ih u zgradi "Borbe", sa galerije, sedeći pored Pere Struje, između reflektora. Moja ljubav prema Ateljeu traje duže od vremena koje sam proveo u angažmanu, a knjižicom "Treći čin, iz Uspomenara 212", na intiman, lični način obeležavam šezdesetogodišnjicu svog pozorišta.

Ovako za naš list govori glumac Milan Caci Mihailović, neumorni hroničar teatra sa čijih dasaka je pre dve godine otišao u penziju. Prvu knjigu anegdota iz života Ateljea 212 i njegovog čuvenog bifea, objavio je 2007, a u ovoj izašloj iz štampe minule nedelje, premijerno su se pojavile šaljive pričice čiji su junaci Ljubomir Muci Draškić, Dušan Kovačević, Jaša Grobarov, Zoran Radmilović, Gorica Popović i mnogi drugi, ali i tapkaroši, koji su nekada bili redovna pojava ispred ove kuće.

* Treći čin je u pozorištu finalni, da li je ovo konačna verzija "Uspomenara"?

- I posle prve knjige sam mislio da sam stavio tačku. Ali, čujem ovo - ono, pa zapišem. Još dok nisam ni razmišljao o knjizi nešto mi je govorilo da zapisujem, jer se stvari brzo zaboravljaju. Sigurno ću i dalje beležiti anegdote koje čujem, jer sam shvatio da nisam pogrešio. I moji najbliži su mi, svojevremno, govorili da to neće nikoga zanimati, da su ljudi o kojima sam pisao zaboravljeni. Ispostavilo se da nisu bili u pravu, zato što te priče imaju zanimljiv zaplet i poentu, čak i onima koji ne znaju o kojim se ličnostima govori.

* Kako tumačite to da se u jednom pozorištu okupilo tako mnogo darovitih i duhovitih ljudi?

- To je posledica onoga što je radila ta ogromna Mira Trailović. Ona nije bila samozaljubljena i smatrala da je svemoćna, već je okupila tim u kome su bili - Mihiz, Ćirilov, Kiš, a kasnije i Borka Pavićević. Stalno je bila na telefonu i kako je to kroz šalu nedavno rekao Ljuba Simović, govorila više jezika nego što ih je znala. Bila je u kontaktu sa najvažnijim pozorišnim ljudima u svetu, piscima, rediteljima, direktorima pozorišta. Znala je i da okuplja umetnike i napravila to jezgro Ateljea. Tako sam i ja kao stipendista Narodnog pozorišta, na njen poziv došao. Primetila me je još kao studenta u "Sarajevskom atentatu" u kome sam igra Gavrila Principa.

MINISTAR I UPRAVNIK MEĐU novim anegdotama koje je zabeležio Caci Mihailović je i ova:
- Kada je Voja Brajović postao ministar kulture, predlagao je Draganu Nikoliću da se prihvati mesta upravnika Ateljea 212. Gaga se opirao predlogu: "Pa jesi li ti lud, ja to ne umem da radim." Na šta ga je Voja pitao: "A je l` ti misliš da ja umem da budem ministar?"

* Jesu li ovi vaši "Uspomenari" neka vrsta duhovite istorije tog beogradskog pozorišta?

- Kada su se okupljali u bifeu Cica Perović, Neda Spasojević, Zoran Radmilović, Bata Stojković, Taško Načić, Milutin Butković, Baja Bačić, Ljuba Moljac, Seka Sablić, Ružica Sokić, Mira Banjac, Dragan Nikolić... to je sve prštalo od duha. Ljudi su dolazili sa svih strana u naš bife da slušaju i Pekića, i Mihiza, i Crnčevića i Dragoslava Mihailovića i Kiša i Dobricu Ćosića.

* Današnje vreme kao da ne prepoznaje te vrednosti. Zašto?

- Malo je pismenih i obrazovanih ljudi, a glasačko telo je taj drugi deo naroda. Ne želim nikog da povredim, ali je to tako. To je glasačko telo onih koji sada vladaju, a ne mi što smo završili fakultete, pišemo knjige, imamo nešto iza sebe. Našoj vlasti ne trebaju intelektualci. Vlast i nije tu da je milujemo. Ona služi da bude grđena za ono što ne valja. A danas mnogo toga ne valja.

* Intelektualci su bili opasni i nepodobni i za nekadašnje vlasti, ali su imali svoja ostrva slobode, od kojih je jedno bilo upravo bife Ateljea...

- Bife jeste bio tribina slobodnog govora. Mihiz je duhovito govorio: "Ljudi, najvažnija institucija pozorišta je bife"? Bile su neke druge adrese: Francuska 7, Simina 9. Mi smo tada bili mladi i bilo nam je fantastično da upijamo sve od tih ljudi. Razvijali smo kritičko mišljenje. Današnju omladinu interesuju druge stvari. Glavne su im teme džipovi, marke garderobe i lova.

* Jesu li ta vremena bila bolja?

- Nisu. Mi danas plaćamo ceh Titovog vremena, ali se ipak tada mnogo više vodilo računa o kulturi. Taj isti Broz dolazio je u pozorište i tako pokazivao da misli o kulturi, a davalo se i mnogo više novca. Sadašnji procenat za kulturu je nula zarez nešto, što je tragično. Nekada se vodilo računa o umetnicima, dobijali su stanove, uvažavani su.

VRNjAČKA BANjAC MARKA Nikolića u nekom selu pitali: "Jesi li ti onaj Giga Moravac?" On im onako stidljivo odgovorio da jeste, a oni njemu: "U al' si propao!" - priča nam sagovornik. - U vreme ovog našeg "strančarenja", Bora Todorović je, recimo znao da kaže: "Kad izađeš na scenu, ni stranka ne može da ti pomogne." Zabeležio sam i anegdotu sa "Batinih dana" u Vrnjačkoj Banji, kada se Mira Banjac, koja je najviše puta igrala Batinu ženu, zahvaljujući na priznanju našalila: "Ne tražim ništa drugo kad umrem sem da se Vrnjačka Banja nazove - Vrnjačka Banjac."

* Da li je bife bio i ventil za tremu od velikog repertoara koji je nosio ansambl?

- Svako se od treme, ipak, spasavao na svoj način. Ja sam da je prevaziđem u pozorište uvek dolazio sat ranije, da se na miru spremim, prođem po sceni, pregledam rekvizite. Bata Stojković je, međutim, tremu ubijao tako što je dolazio u pet do osam. Onda bi se svi sjatili u njegovu garderobu, neki bi mu skidali cipele, drugi ga oblačili, treći farbali kosu, da što pre izađe na scenu. Nekome je spas bio i neki viski pre predstave.

* Neka vrsta konkurencije bio vam je salon Jugoslovenskog dramskog. Kakva je bila razlika?

- Ima jedna priča vezana za Ćirilova, koji je iz JDP-a jednom krenuo u Atelje, gde su ga pitali kako je tamo. A on im je odgovorio: "Možete misliti, kad sam ja u njihovom salonu najduhovitiji čovek."

* A bife Narodnog?

- Tu smo imali vrlo značajne delegate kao što su Ciga Jerinić, Marko Nikolić... Kao stipendista Narodnog prvo sam osetio miris tog bifea i tamo sam odlazio kao na neku svečanost. Tačno se znalo u kojoj loži sedi Ljubinka Bobić, gde ćete zateći mlade glumice, a gde gospodina Tasovca. Tu su bili i Mira Stupica, i Olivera Marković, Jovan Milićević. Pored njih se išlo na prstima. U Ateljeu je bila druga atmosfera, mi smo živeli kao porodica i sa dekoraterima, rekviziterima, šminkerima. U mojoj knjizi ima mnogo priča upravo o električarima i prodavačici karata, gospođi Pavici.

MIRA I BUCA KADA su Miru Trailović primali u SKOJ, ustao je jedan mladi čovek, pun revolucionarnog žara i usprotivio se: "Ako ovu građanku primite, ja ovog trenutka izlazim!" A Mira je, kako je posle pričala, mislila u sebi: "E, mali, mali, platićeš ti meni ovo, kad-tad." I platio je, postao je njen muž. Bio je to Buca Trailović - otkriva nam Mihailović.

* U poslednjih nekoliko godina smrt je odnela mnoge glumce ovog pozorišta.

- Da, čitavu jednu dobru podelu! Muci Draškić je u jednom sličnom vremenu, kada su nas napuštale kolege, imao izraz - otkos ljudi. Ponovo nam se to dešava, i to sa izuzetnim umetnicima. Prvo su otišli Bora Todorović i Đuza, a ove godine divni čovek Dragan Nikolić. Ne verujem da na ovom svetu postoji neko ko o njemu može jedno ružno slovo da kaže. Za njim i sjajan mladi kolega Marinko Madžgalj. Imao je toliku snagu, da kada bi progovorio na sceni, imali ste osećaj da će sve srušiti. Gotovo je neverovatno kako ga je bolest samlela za tako kratko vreme. Onda je otišao i fantastični Đorđe Jelisić, izuzetan umetnik, koji je od 1986. u penziji, ali je sa svog Cera, kada dođe po penziju, često svraćao u Atelje.

MILENA I DRAGAN

U JEDNOM periodu ljudi su stalno pitali jesu li Milena i Dragan još zajedno. Bio sam na jednom vrlo neprijatnom pregledu, u toku koga mi je lekar postavio to pitanje. Mislim se, čoveče, stvarno si preterao... Gaga je to čuo i znate šta je radio, koga god je sreo od poznanika, umesto da im otpozdravi sa "dobar dan" govorio bi: "Još smo zajedno" - jedna je od novih anegdota "Trećeg čina uspomenara".