Pozorišna kritika: Časovi u kojima sinovi umiru prvi

POZORIŠNI komad Petera Handkea "Časovi u kojima nismo znali ništa jedni o drugima" je napisan kao svojevrsna revija istorijskih događanja na "jednom trgu, obasjanim suncem"... Mnogo likova prodefiluje njime, u panoptikumu koji je, delom, i naš život, i mi se u tim scenama zaista i prepoznajemo.

Mladen Materić, u saradnji sa svojim Tetoviranim pozorištem iz Tuluza, u Banjaluci ovaj tekst komponuje kao "remiks", u smislu "nove verzije jednog dela, na osnovu više izvora". Uz pomoć dramaturga, Slavka Milanovića, Materić se ovoga puta (u slučaju svoje znane predstave "Kuhinja" se poigrao jezikom), referirao na čist pozorišni izraz, bez reči. Kao obično, moćan ansambl Narodnog pozorišta Republike Srpske je zadatak obavio izuzetno uspešno. Raznolikost i sveobuhvatnost naoko slučajnih zbivanja na jednom trgu Handke čini vidljivim uz pomoć odnosa, u kojima taj trenutak zatiče prolaznike, ili oni zatiču njega. Svaka sličica ima svoje trajanje, svoju emociju, napetost i razrešenje. Užasna ratna istorija prođe pred nama, mnogih ratova, smrti, egzekucija, ali i ljubavi i onih prostih, jednostavnih osećanja, kao što su radost i roditeljstvo. Ova Materićeva predstava je kaleidoskop "čudesnog sveta običnih stvari" (Pedi Čajevski), koje nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. Slikovno divna (Dragana Purković Macan i Mladen Materić), značenjski bogata, glumački gotovo virtuozna, ova predstava je dragulj na mapi pozorišnih repertoara u Evropi, rekli bismo.

"Sinovi umiru prvi" je tragikomedija Mate Matišića i deo je dramske "Posmrtne trilogije". U ovom čitanju reditelja Marka Misirače i dramaturga Ivana Velisavljevića, radnja, kupoprodaja nestalih pokojnika u skorim ratovima najbližima, preselila iz Dalmatinske Zagore u Srpsku Krajinu. Ništa se nije promenilo - i ovde se kriminalci bogate na roditeljskoj nesreći, a povratnici sa ratišta, u posttraumatskom sindromu, ubijaju i svoje, kad im se suzi svest. Nesreća se samo umnožava, rat se, po prestanku dejstava i po nastupanju takozvanog mira, seli u familiju, u porodicu, u kojoj se nikada ne znaju sve informacije o uzrocima i posledicama pogibija najbližih. Ko je zaista kriv za smrt brata ili rođaka pokaže tek kada i njega ubiju. Tada od rođaka nastanu ljuti neprijatelji, koji grobove brane puškama.

Značajna dimenzija Matišićevog pozorišnog komada je humor, sličan gorkom smehu Ive Brešana. Iskopava se telo majke mafijaša, da bi se njime trgovalo u razmeni informacija o ubijenima u ratu, kojima se grob ne zna! Sve ima apsurdnu stranu, pa iz Beograda stiže ratni drug i priprema se iskopavanje još značajnijih pokojnika na Novom groblju! No, tragedija je neizbežna, i ona će se, nažalost, na kraju i dogoditi. A očekivala se sve vreme.

Predstava Marka Misirače je jednostavna i efektna. Priča drži pažnju, a akteri, na čelu sa Aleksandrom Stojkovićem (Mićun), Boškom Đurđevićem (Luka) i Ljubišom Savanovićem (Božo) su u impresivnoj koncentraciji i nadahnuću za odličnu kolektivnu igru. U poslednjih petnaestak minuta ove, pomalo preduge predstave, pažnja se rasipa i efekat tanji.